Kako čovek reaguje na zvuke u životnoj sredini

Ljudi su izloženi različitim zvučnim podsticajima iz okruženja, koji se kreću od zvukova iz prirode (zvuci koje proizvode biljke, životinje, vetar, grom, kiša) do zvukova koje proizvode drugi ljudi i društvo uopšte, u šta spadaju: muzika, mašine i električni aparati, saobraćaj, industrija, gradilišta, i drugo. Zvučni pejzaž (engl. soundscape) jeste pojam koji obuhvata celokupno zvučno okruženje, kao i reakcije ljudi na njega [1],[2]. Sam engleski termin soundscape nastao je od reči zvuk (sound) i sufiksa -scape, koji znači „vidik”, odnosno „pogled na nešto”, čime se ovaj termin odnosi na celokupno viđenje ili percepciju zvukova u okruženju. Psihoakustika proučava izvore, kvalitet i karakteristike zvukova iz okruženja u odnosu na ljudske reakcije, preference, stavove i očekivanja [3].

Kvalitet zvučnog pejzaža zavisi od karakteristika zvukova koji se emituju u okviru samog okruženja, njihovog broja i frekvencije, njihove konsonance ili disonance (u zavisnosti kako ih doživljava slušalac), osećanja i kognitivnog suda koje zvuk evocira kod slušaoca, kao i od promenljivosti odnosno monotonosti zvučnog pejzaža [1]. Ravnoteža između prirodnih zvukova i saobraćajne buke mogla bi se uzeti kao indikator kvaliteta zvučnog pejzaža, kako bi se istakao nesklad između onih zvučnih izvora koji se percipiraju kao prijatni, pozitivni i blagotvorni nasuprot onih koji se smatraju nepovoljnim, negativnim, i štetnim po zvučni pejzaž [4]. Ovo je podsticaj za arhitekte i urbaniste da kreiraju prijatnije i zdravije zvučne pejzaže uklanjanjem nepoželjnih zvukova (smanjenjem saobraćaja i postavljanjem zvučnih barijera), maskiranjem neželjenih zvukova prijatnijim zvucima (npr. crvrkutom ptica ili muzikom), i uvođenjem prijatnih zvučnih i vizuelnih podsticaja u zvučni pejzaž (npr. fontana). Još uvek se traži najodrživije i najpragmatičnije rešenje za osmišljavanje zvučnog pejzaža koje bi moglo biti integrisano u dugoročno planiranje urbanih sredina [2],[4].

Zvuk je mehanički oscilirajući talas koji putuje od zvučnog izvora kroz vazduh, gasovitu, tečnu i čvrstu materiju, izuzimajući vakuum [5]. Percepcija zvuka prevashodno zavisi od njegovih fizičkih karakteristika, koje uključuju: zvučni pritisak (koji se izražava u paskalima – Pa), intenzitet zvuka (izražava se u decibelima – dB), frekvenciju (izraženu u hercima – Hz), i frekventni spektar. Ove osobine koreliraju sa psihoakustičkim karakteristikama zvuka. Na primer, percepcija glasnosti zvuka zavisi od njegovog intenziteta; oštrina zvuka je povezana sa frekvencijom; kvalitet zvuka (boja) vezana je za kompleksnost tog zvuka, itd. Stoga, iz akustičke perspektive, ljudi doživljavaju zvukove kao glasne ili tihe, oštre ili duboke, harmonične ili disharmonične [6]. Iz psihološke perspektive, međutim, ljudi tumače zvuk kao prijatan ili neprijatan, poželjan ili nepoželjan, pozitivan ili negativan, emotivno neutralan ili emotivno provokativan, značajan ili beznačajan. Sveukupna percepcija zvukova iz okruženja zavisi ne samo od osobina samih zvukova, već i od njihovog afektivnog značenja [6], kao i od sudova, preferenci i poriva slušaoca [7]. Gore navedene veze između zvuka, slušaoca i zvučnog okruženja predstavljaju predmet izučavanja naučne discipline pod nazivom psihoakustika [8].

Kako bi se pomoglo slušaocu da razume zvučni pejzaž u kontekstu svakodnevnog života, ovaj rad sažeto prikazuje različite ljudske reakcije na zvuk, njihov razvoj, zastupljenost, simptome, komorbiditete, i njihovu procenu. Negativne reakcije na zvuk su stoga prikazane iz dve perspektive: iz ugla istraživanja u zajednici, gde se uzimaju u obzir populacione reakcije na nepoželjne zvuke; i, iz ugla klinički značajnih prezentacija, gde je fokus na pojedinačnim reakcijama, koje mogu narušiti fizičko ili mentalno zdravlje pojedinca. Ovaj pregled literature može koristiti svim zdravstvenim stručnjacima kao sveobuhvatni vodič za različite prakse i naučna istraživanja u ovoj oblasti, te mogu pomoći u osmišljavanju modela za lečenje pojedinačnih pacijenata, ali i za rešavanje situacija na nivou zajednice.

Zvučno okruženje neke zajednice sastoji se prevashodno od zvukova koje emituju: saobraćaj, gradilišta, industrijska postrojenja, objekti za zabavu, sami ljudi, i životinje. Imajući u vidu negativnu percepciju takvog zvučnog pejzaža, ovi zvukovi se načelno definišu kao buka, odnosno nepoželjni zvuk [5]. Ova definicija je daleko kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled, zato što se oslanja isključivo na negativnu afektivnu percepciju zvuka. Ovo nadalje implicira da karakterisanje nekog zvuka kao buke zavisi, ne od samog zvuka, već od slušaoca.

Uznemirenje bukom je tipična psihološka i fiziološka reakcija na buku. Obično se opisuje kao osećanje nezadovoljstva, razdražljivosti, anksioznosti, frustracije, ili ljutine, izazvanog zvukovima iz okruženja [9]. Među svim štetnim faktorima iz okruženja, buka je jedini faktor koji izaziva uznemirenje. Opšte je poznato da uznemirenje bukom zavisi od: vrste izvora buke, karakteristika zvuka kojeg emituje izvor (intenzitet, frekvencija, boja, broj zvučnih događaja) [9],[10] i od prostiranja zvuka (što zavisi od građevinskog materijala, prisustva zelenila, zvučne izolacije, itd.) [9],[10],[11],[12]. Uznemirenje bukom proizilazi pre svega iz osobina ličnosti, osetljivosti na buku i stavova prema konkretnim izvorima buke [9],[11]. Uz to, uznemirenje bukom povezano je i sa kontekstom u kojem je neko izložen buci, uključujući tu i: mesto gde se buka javlja (kod kuće, na poslu, u školi, itd.), uslove stanovanja (orijentacija dnevne ili spavaće sobe, spratnost, broj članova domaćinstva), vreme izloženosti buci (dnevni naspram noćnog perioda), dužinu izlaganja buci (kratkotrajno naspram dugotrajnog; kontinuirano naspram isprekidanog), kao i mere zaštite (zvučna izolacija zgrada, vrata i prozora) [9],[12].

Mehanizmi koji povezuju buku iz okruženja i pojavu uznemirenja dobro su utvrđeni. Buka izaziva uznemirenje time što maskira druge zvuke, remeti pažnju i koncentraciju slušaoca, povećava stepen fiziološke pobuđenosti, ili izaziva strah, a samim tim i „bori-se-ili-beži” reakcije [13],[14]. Nevezano od toga koji je proces uključen u njih, ovi mehanizmi leže u osnovi i kratkotrajnih i dugotrajnih efekata buke [14]. Nadalje, unemirenje bukom, igra ulogu u razvoju drugih zdravstvenih ishoda povezanih sa stresom, uključujući tu i poremećaje sna, povećani krvni pritisak, glavobolje, i narušenost mentalnog zdravlja i kvaliteta života [9],[13],[15].

Srbija je, pre deset godina, usvojila niz zakona i amandmana o zaštiti od buke u životnoj sredini, koji su obavezali vlasti da mere stepen izloženosti buci, kreiraju mape buke, te da procenjuju zastupljenost uznemirenja bukom i druge negativne efekte prisutne u populacijama izloženim buci [16]. U pilot studiji, koju je sprovela opština Stari grad u Beogradu, više od trećine svih odraslih ispitanika iskazala je visok stepen uznemirenja saobraćajnom bukom [17]. Iznenađuje to što je procenat ljudi koji su pokazali visoki stepen uznemirenja bukom, a koji je zabeležen u ovom terenskom istraživanju, prevazišao teorijske procene za 10 do 20%, za sve nivoe buke [17]. Ovaj fenomen poznat je kao tolerancija na nivou zajednice, i on opisuje raskorak između epidemioloških i teorijskih procena uznemirenja bukom u populaciji [18]. Tolerancija na nivou zajednice prepoznaje uticaj gore navedenih ne-akustičkih faktora koji izazivaju uznemirenje bukom iz različitih izvora i kod različitih populacija [18].

Evropska agencija za životnu sredinu je nedavno procenila da 22 miliona ljudi širom Evrope pati od hroničnog visokog uznemirenja usled dugotrajne izloženosti buci [19]. Najnovije meta-analize takođe potvrđuju vezu: izloženost – reakcija, između buke iz različitih saobraćajnih izvora i procenta ljudi sa visokim stepenom uznemirenja bukom, što je utvrđeno u više različitih studija [20]. Imajući u vidu sve štetne efekte buke, Svetska zdravstvena organizacija rangirala je saobraćajnu buku kao drugi po redu faktor rizika po ljudsko zdravlje u Zapadnoj Evropi, iza zagađenosti vazduha [19].

Uznemirenje bukom može se lako proceniti primenom dva standardizovana upitnika sa standardizovanim skalama odgovora (tzv. verbalne i numeričke skale), koje preporučuje Međunarodna komisija o biološkim efektima buke (engl. International Commission on Biological Effects of Noise – ICBEN) [21], a koje je usvojila Međunardona organizacija za standardizaciju (engl. International Standardization Organization- ISO) (ISO/TS 15666) [22]. Od ispitanika se traži da iskažu u kojoj meri su bili uznemireni (onespokojeni, iznervirani) bukom u svojem domu, koja je dopirala iz određenog izvora, tokom prethodnih 12 meseci. Obe skale su uspešno primenjene prilikom terenskih istraživanja sprovedenih u Beogradu [11],[12].

Međutim, ljudske reakcije na buku iz okruženja obično prevazilaze prosto uznemirenje. Umesto „tihe patnje” ili sklanjanja u tiše okruženje, neki ljudi su izražavali svoje stavove prema buci u formi besa, agresije, verbalnih prigovora, pa čak i fizičkog konflikta. Javni prigovori na buku se shvataju ozbiljno u mnogim zemljama i uključuju se u zakonsku regulativu o buci, kako bi lokalne vlasti mogle da primene odgovarajuće mere u rešavanju problema sa bukom. Jedna anketa o prigovorima na buku, objavljena na društvenim mrežama, ukazuje na to da žitelji najčešće protestuju protiv komšijske buke, saobraćajne buke sa ulice, buke koja dopire iz objekata za zabavu, i buke sa gradilišta [23]. Nameće se zaključak da su građani koji se žale uznemireniji bukom nego oni koji se ne žale, ali, potrebno je dalje istražiti povezanost između pojedinačnih pritužbi i stepena uznemirenja na nivou zajednice [24].

Kao što je već objašnjeno, uznemirenje bukom proističe iz akustičkih i ne-akustičkih faktora. Jedan od potonjih jeste osetljivost pojedinca na buku. Osetljivost na buku može se razumeti kao skup fizioloških, psiholoških ili osobina ličnosti vezanih za način života, koje odslikavaju opšte stavove pojedinca prema buci u svakodnevnim životnim situacijama [25],[26]. Osetljivost na buku igra značajnu ulogu u pojavi uznemirenja bukom [12],[27]. Nadalje, visoka osetljivost na buku povezana je sa kardiovaskularnim oboljenjima [28], lošim fizičkim i mentalnim zdravljem [29], kao i visokim stepenom percepirane anksioznosti i depresije [30].

Još uvek se istražuje neurološka, anatomska i fiziološka osnova osetljivosti na buku; rezultati bi trebalo, ne samo da pomognu naučnicima da je razumeju, već i da ukažu na mogućnosti objektivnog merenja ove osobine ličnosti [31]. U ovom trenutku, subjektivna osetljivost na zvuk se procenjuje uz pomoć Vajnštajnove skale osetljivosti na buku (engl. Weinstein’s Noise Sensitivity Scale) [32]. Ovo je najstarija (osmišljena je 1978.), najduža i najkompleksnija skala u ovoj disciplini, koja se sastoji od 21 pitanja. Svako pitanje iziskuje od ispitanika da iskaže svoje stavove o buci, u raznim situacijama, kao i da razume svoje emocionalne reakcije na niz različitih zvukova [32]. Uprkos pokušajima da se skala redukuje, kako bi oduzimala manje vremena ispitanicima i bila jednostavnija za obradu istraživačima, još uvek je u širokoj upotrebi, uključujući tu i studije sprovedene u Beogradu [11],[12],[30].

Negativna reakcija na zvuke iz okruženja se generalno definiše kao smanjena tolerancija na zvuk, odnosno negativna reakcija na zvučne podsticaje koji ne bi izazvali istu reakciju kod prosečnog slušaoca [33]. Najčešća vrsta smanjene tolerancije na zvuk u kliničkom okruženju jeste hiperakuzis. Hiperakuzis (engl. hyperacusis) se odnosi na negativne reakcije na fizičke karakteristike zvuka, kao što su intenzitet (glasnost) ili frekvencija (oštrina) zvuka, nezavisno od izvora, konteksta, ili značenja zvučnog podsticaja [33]. Ovaj naziv potiče od prefiksa hiper-, što znači „previše“, i grčkog korena reči -akuzis, što znači „slušna sposobnost“, odnosno „čujenje“. Osoba sa hiperakuzisom obično ima problema sa obavljanjem misaonih aktivnosti (čitanje, koncentracija) u glasnim okruženjima, ne može lako da zanemari zvukove u svakodnevnim situacijama, i ne oseća se prijatno u društvenim situacijama gde je izložena glasnoj muzici i ljudskim glasovima (objekti za zabavu, društvena okupljanja, i sl.) [34].

Svi ovi emocionalni, kognitivni i bihejvioralni aspekti inkorporirani su u upitnik o hiperakuzisu, koji je osmišljen 2002. godine [34]. Zastupljenost hiperakuzisa kreće se u opsegu od 8% do 17% u različitim populacijama, u zavisnosti od uzrasta učesnika i primenjenih kriterijuma [35]. Etiologija hiperakuzisa je i dalje nepoznata. Ipak, može se povezati sa nekoliko oboljenja, uključujući tinitus, glavobolje, povrede glave, autizam, mijasteniju gravis, lajmsku bolest, Adisonovu bolest, i dr. [36]. Takođe je poznato da osobe sa hiperakuzisom mogu pokazati viši nivo neuroticizma, depresije, anksioznosti, impulsivnosti, agresije, i drugih osobina ličnosti [35].

Još jedan psihološki fenomen uočen u kliničkoj praksi jeste mizofonija, koja se definiše kao abnormalno snažna emocionalna i ponašajna reakcija na vrlo konkretne zvuke, nevezano od njihovih fizičkih karakteristika [33]. Reč mizofonija potiče od prefiksa mizo-, što znači „mrzeti“, i reči fonija, što znači „zvuk“. Stoga se ona pravilno prevodi kao „mržnja prema zvuku”. Karakteristična slika mizofonije jeste da osoba koja od nje pati iskazuje snažnu uznemirenost, iritaciju ili ljutinu kada je izložena zvucima - okidačima, kao što su zvuci disanja, žvakanja, gutanja, coktanja, pročišćavanja grla, pljuvanja, i sl. [37]. Ovi provocirajući zvuci obavezno moraju poticati od druge osobe (ne i od same osobe koja pati od mizofonije), moraju izazivati izraženu nelagodnost i neprijatnost, moraju uzrokovati agresivnu reakciju kod osobe sa ovim poremećajem, moraju osobu dovesti do toga da verbalno i fizički protestuje protiv izvora zvuka, ili je naterati da se povuče iz date socijalne situacije [33],[37],[38].

Simptomi mizofonije procenjuju se primenom Amsterdamske skale mizofonije (Amsterdam Misophonia Scale - A-MISO-S) koja je nastala 2013. godine [38]. Ovaj upitnik iziskuje intervju koji sprovodi obučeni profesionalac, koji ne samo da mora da postavlja pitanja o konkretnim simptomima, već mora i da proceni njihov intenzitet kod ispitanika. Zastupljenost mizofonije u opštoj populaciji je oko 3%, ali bi mogla biti značajno veća među pacijentima sa hiperakuzisom [37]. Baš kao i hiperakuzis, mizofonija je često povezana sa anksioznošću, depresijom, i drugim psihološkim poremećajima [33]. Stoga postoje sukobljena mišljenja oko toga da li je opravdano da se mizofonija prepoznaje, dijagnostikuje i leči kao odvojen psihijatrijski poremećaj [37],[38].

Ukratko, razlikujemo nekoliko negativnih reakcija na zvuke iz okoline. Međutim, opisi nekih od ovih reakcija se međusobno preklapaju i mogu navoditi na pogrešne zaključke u svakodnevnoj komunikaciji, ne samo među laicima, već i među zdravstvenim stručnjacima. Na primer, postoji intenzivna rasprava o terminologiji koja se koristi da se opišu hiperakuzis, fonofobija, mizofonija, i uznemirenje bukom [36]. Istraživači su stavili primedbe da se isti termini često koriste da opišu različite senzacije, te da se različiti termini često koriste da opišu slične senzacije. Stoga je neophodno da se gleda šire od same terminologije u ovoj disciplini, i da se pruže jednostavne, nedvosmislene i sveobuhvatne definicije za sve zdravstvene ishode vezane za zvuk, koje mogu razumeti, tumačiti, i shvatiti i stručnjaci ali i opšta populacija [36].

Negativne reakcije na zvuk, međutim, možda predstavljaju samo vrh ledenog brega u ovoj naučnoj oblasti. Negativne reakcije na svakodnevne faktore iz životne sredine sežu šire od osetljivosti na zvuk, i uključuju i osetljivost na taktilne podsticaje, hemikalije sa snažnim mirisom, kao i osetljivost na elektromagnetna polja [39]. Nevezano od vrste osetljivosti, osoba koja pati od datog poremećaja doživljava čitav niz nespecifičnih simptoma koji nemaju medicinsku podlogu [40]. Imajući u vidu sličnosti među simptomima i njihovu psihofiziološku podlogu, predloženi zajednički termin za sve ove osetljivosti jeste idiopatska netolerancija na okruženje [39],[40]. Buduća istraživanja trebalo bi da se usredsrede na dijagnostičke kriterijume i alate za procenu različitih tipova netolerancija na okruženje, kao i na izučavanje njihove etiologije, posledica, i mogućnosti lečenja. Ovo bi trebalo da dovede do kreiranja pozitivnijih i prijatnijih životnih sredina, kao i do unapređenja javnog zdravlja uopšte.

Ovaj pregled opisuje karakteristike nekoliko reakcija vezanih za izlaganje zvuku. One uključuju uznemirenje zvukom, kao najizraženiju reakciju, iz ugla istraživanja u zajednici, i hiperakuzis i mizofoniju, kao jedinstvene fenomene, iz ugla klinički značajnih prezentacija. Ove reakcije predstavljene su i analizirane zajedno sa osetljivošću na zvuk, što je osobina ličnosti ključna za reakcije uznemirenja zvukom. Zdravstveni stručnjaci trebalo bi da se usredsrede na osmišljavanje mogućih načina lečenja ljudi koji pate od ovih reakcija vezanih za zvuk. Svi koji deluju u oblasti javnog zdravlja suočeni su sa izazovom uvođenja trajnih mera u zajednici koje će promovisati i garantovati zvučna okruženja visokog kvaliteta.