Osvrt na osnove (deo prvi): Hipokrat i Galen

Istorija medicine seže do antičkih vremena starog Egipta, Mesopotamije, Kine, Indije. U Staroj Grčkoj ljudi su lečeni po Asklepijevim hramovima (Asklepije je polubog iz grčke mitologije koji je, po predanju, bio Apolonov sin i zaštitnik lekara. Ubio ga je Zevs kog je razljutio pokušajem da oživi smrtnika. Asklepijev štap sa zmijom se danas koristi kao znak medicine). U pomenutim društvima se svakako ne može govoriti o medicini kakvu danas poznajemo. Ulogu lekara tada su zauzimali vračevi, šamani, i magovi čiji pristup pacijentu je bio, najblaže rečeno, nekonvencionalan. U smislu delotvornosti, sa današnjeg stanovišta, mogli bismo im priznati poznavanje lekovitih svojstava pojedinih biljaka. Bilo kako bilo, postavke naučnih osnova medicine su se dogodile u V veku pre nove ere u Staroj Grčkoj.

Starogrčka medicina doživela je svoju kulminaciju oko 420. godine p.n.e. zaslugom Hipokrata. Kao o istorijskoj ličnosti, o Hipokratu se malo zna. Prema tradiciji, smatra se da je rođen 460. godine p.n.e. i da je doživeo duboku starost. Različiti izvori navode da je umro doživevši između 90 i 110 godina, mada ima i drugih mišljenja. Platon i Aristotel u svojim spisima nazivaju Hipokrata „velikim lekarom“. Sve u svemu, Hipokrat se smatra „simbolom pre nego lekarom, imenom više nego osobom“.

Jedan od osnovnih principa koje je Hipokrat postavio je precizna opservacija putem koje je odvojio znanje od uverenja o posedovanju znanja. Smatrao je da je zdravlje prirodno stanje koje zavisi od četiri elementa: zemlje, vazduha, vatre, i vode (ređe se ovi elementi spominju kao toplota, hladnoća, suvoća, i vlaga) kojima su pandan 4 telesne tečnosti: krv, flegma, crna žuč, i žuta žuč. Ono što je danas ostalo od ove klasifikacije je podela na četiri tipa temperamenta u psihologiji (sangvinik, flegmatik, melanholik, i kolerik).

Što se tiče terapijskog pristupa, Hipokrat se služio emeticima, puštanjem krvi, dijetama izgladnjivanja, raznim kupkama, masažama, ječmenom vodom, vinom, hidromelom (mešavina meda i vode), oksimelom (mešavina meda i sirćeta), itd. Možda najrevolucionarniji su bili njegovi saveti za umerenost u ishrani, fizičkoj aktivnosti, radu, i spavanju. Neka od njegovih zapažanja su sledeća: „Stari ljudi koriste manje nutrijenata od mladih“, „Zimi prehrana valja da bude jača; tokom leta da oskudeva“, „Mršave osobe treba da uzimaju malo hrane, ali to malo treba da bude masnije. Punije osobe, pak, treba da uzimaju dosta hrane,

ali to dosta treba da bude bezmasno“, ili „Belo meso se lakše vari od crvenog“.

Sačuvana su 42 zapisa slučajeva stanja i tadašnjih bolesti kojima se Hipokrat bavio: tu spadaju giht, artritis, puerperalna septikemija, tuberkuloza, zaušci, histerija, epilepsija, i različiti tipovi malarije. Takođe su poznati opisi izraza lica i mimike osoba na samrti koje je beležio.

Sveukupno gledano, Hipokrata je manje zanimala dijagnoza a više prognoza. U vezi sa tim, opservirao je varijacije u izgledu očiju, prebojenosti kože, prominenciji vena, pulsacije arterija, prisustvu groznice, tremora, ili preznojavanja, učestalosti respiracija, položaja pacijenta u krevetu, i stanje jezika na osnovu kojih je bio u mogućnosti da proceni tok bolesti. Hipokratovo znanje anatomije je bilo šturo osim onog vezanog za kosti, te se njegov glavni doprinos u ovoj oblasti odnosi na frakture i dislokacije.

Pored bavljenja pacijentom, Hipokrat je dosta pažnje davao i savetima za lekare. Sačuvana su pedantna uputstva za pripremu operacione sale, o primeni veštačkog i prirodnog svetla, detaljnoj higijeni ruku, brizi o instrumentima, kao i izgledu i ponašanju lekara u svakodnevnom životu. Njegovo viđenje lekara kao časne individue, dobrog zdravlja i prikladno obučene, simpatične i pristupačne ličnosti, izbija iz podteksta Hipokratove zakletve.

Sarton navodi da je Hipokratov glavni doprinos uvod naučnog ugla gledanja i metoda u lečenje bolesti, kao i začetak naučne medicinske literature i kliničkog arhiviranja. Ovaj revolucionarni pristup – od milošte nazvan „grčko čudo“ - ubrzo se proširio na ceo Mediteran. Centar medicine nalazio se najpre u Aleksandriji, a potom u Rimu gde je delovao grčki lekar Galen. Rođen je 129. godine nove ere i živeo je oko 70 godina. Za njim je ostalo preko sto zapisanih radova. Značajno je doprineo poznavanju anatomije i farmakologije (danas se još uvek koristi termin ’galenski’ za preparate napravljene u apotekama), a takođe se bavio higijenom i hirurgijom. Naročito je interesantno Galenovo interesovanje za merenje pulsa u sklopu dijagnostike i prognoze toka bolesti.

Sva pomenuta dostignuća, za to vreme bez presedana, a za današnje nepotpuna, sačuvana su i prenošena geneneracijama bez promena blizu petnaest vekova. Početak razvoja moderne medicine i njeno oslobađanje okova sopstvenih početaka biće obrađeno u tekstovima koji slede.

Dr Jovana Jazić