Citiranje literature

Objavljivanje rezultata je konačan ishod naučnog rada - ono što nije publikovano nije se ni desilo. Objavljivanje ima za cilj promovisanje originalne ideje ili unapređenje postojećih ideja, uz korišćenje pouzdanih izvora. Prilikom pisanja različitih vrsta publikacija (naučnih i stručnih radova, doktorskih disertacija, knjiga, itd.) neophodno je navesti izvore iz kojih su preuzete ideje ili tekst vezan za tu publikaciju. Nauka nije počela od autora radova i neće se sa njima završiti - o čemu god da se piše postoji velika verovatnoća da je o tome neko nešto već napisao. Ukoliko se koristi ideja ili tekst drugih autora to se mora navesti u sopstvenom tekstu. Standardizovan način predstavljanja izvora u tekstu je navođenje - citiranje. Izvori se navode na tri načina: kroz citate, parafraziranjem ili sumiranjem. Navođenje izvora može biti direktno ili indirektno. Izvori se mogu navesti u tekstu (citiranje), na dnu stranice (fusnota) ili na kraju rada (endnota). Izvori citiranja mogu biti: knjige, naučni časopisi, slike, video ili audio zapisi, itd. Osnovna jedinica citiranja je referenca. Softver za upravljanje referencama omogućava autorima publikacija prikupljanje i organizovanje referenci, umetanje citata u tekst i izradu bibliografije. Postoji više različitih programa ove vrste, neki su besplatni (Mendeley, Zotero), a neki se moraju kupiti (EndNote). Razvojem internet tehnologije i ova vrsta softvera dobija nove funkcionalnosti usmerene ka saradnji i povezivanju istraživača, kao i razvoju akademskih društvenih mreža. Precizno citiranje obezbeđuje integritet već postojećih naučnih saznanja o kojima se izlaže, doprinosi naučnom ugledu časopisa, i unapređuje verodostojnost autora i samog istraživanja.

CITIRANJE

Objavljivanje ima za cilj promovisanje originalne ideje ili unapređenje postojećih ideja uz korišćenje pouzdanih izvora. Prilikom pisanja različitih vrsta publikacija (naučnih i stručnih radova, doktorskih disertacija, knjiga, itd.) neophodno je navesti izvore iz kojih su preuzete ideje ili tekst vezan za tu publikaciju. Naučni rad je dobio današnji oblik u periodu 1780-1790, a od polovine 19. veka javlja se navođenje referenci. Napretkom nauke i informaciono-komunikacionih tehnologija dolazi do porasta broja objavljenih publikacija i pojave elektronskih časopisa i baza podataka. Procena je da trenutno u svetu izlazi oko 30.000 publikacija i da je do sada objavljeno oko 50 miliona članaka [1].

Prilikom pisanja sopstvene publikacije, autorima je dostupan veliki broj publikacija, a rad autora čije su ideje, teorije ili istraživanja direktno uticale na sam rad koji opisuje publikacija, treba citirati [2]. Novonastali rad je odraz sadašnjeg znanja autora, izgrađen na radovima drugih autora [3].

Citiranje literature predstavlja standardizovan metod navođenja izvora informacija i ideja koje se koriste u pisanju naučnog rada, i to na jedinstveni način koji identifikuje njihove izvore [4].

Izvori informacija uključenih u tekst publikacije navode se na tri načina: navođenjem citata, parafraziranjem ili sumiranjem. Navođenje citata podrazumeva korišćenje originalnih delova teksta drugih autora (više od šest uzastopnih reči, tačno kopirane, stavljene pod navodnicima, gde svaka reč i interpunkcijski znak treba da budu potpuno isti kao u originalnom radu) [5]. Parafraziranje je prenošenje ideja ili delova teksta drugih autora svojim rečima. Sažimanje je kratak opis ideja u glavnim tačkama, uz davanje lične interpretacije. Navođenje izvora može biti u tekstu (citiranje), na dnu stranice (fusnota) ili na kraju rada (endnota).

Postoje dva međusobno povezana dela procedure navođenja izvora [6]: citat je u osnovi oznaka koja se stavlja u tekst da bi pokazala da se poziva na neki izvor, a referenca daje sve podatke o navedenom izvoru tako da se može doći do originala na osnovu navedenih podataka. Reference su navedene na organizovan, strukturiran i konzistentan način na kraju teksta. Lista referenci predstavlja popis korišćene literature i uređuje se prema abecednom redosledu autora ili po redosledu citiranja u tekstu publikacije, što zavisi od stila citiranja koji je primenjen. Bibliografija se predstavlja na kraju rada na isti način kao i literatura. Razlika između literature i bibliografije je u tome što se u literaturi navode samo one reference koje su citirane u tekstu, dok se u bibliografiji navode svi izvori koji su korišćeni tokom pisanja rada, i citirani i necitirani.

ZNAČAJ CITIRANJA

Za autora publikacije, citiranje obezbeđuje dokaze o aktuelnom istraživanju, dokaze o tome u kojoj meri je iščitana navedena oblast i u kojoj meri je autor upoznat sa temom o kojoj piše. Argumenti autora su uverljiviji ako su podržani idejama priznatih stručnjaka i podacima iz pouzdanih izvora. Citiranje usmerava čitaoce ka izvorima informacijama i omogućava im da razlikuju originalne ideje autora od ideja drugih autora koje je citirao, čime dobija zasluženo priznanje za jedinstveni doprinos temi.

Za citirane autore, citiranje je odavanje priznanja njihovim radovima koji su korišćeni. Ideja je valuta u akademskom okruženju; citiranjem se ta valuta akumulira i autori dobijaju na kredibilitetu.

Za akademsku zajednicu, citiranjem se obezbeđuje putanja na osnovu koje čitaoci mogu brzo i lako da pronađu navedene izvore; omogućava se praćenje razvoja ideje, laka provera tačnosti i pouzdanosti sadržaja rada, omogućava se čitaocu da dalje istražuje temu. Pravilno citiranje je jedna od strategija za izbegavanje plagijarizma.

IZVORI CITIRANJA

Svaka informacija zabeležena u tekstu, zvučno ili kao video zapis može se koristiti kao izvor i navesti u publikaciji. Primeri izvora koji se mogu navesti u radu su: knjige, naučni i stručni članci, časopisi (štampani ili elektronski), doktorske disertacije i svi ostali akademski radovi, radovi sa konferencija, internet stranice, slike, fotografije, crteži i dijagrami, komunikacija iz elektronske pošte (E-mail) i društvenih medija, video i audio snimci, radio/TV emisije, novine, lična komunikacija.

STILOVI CITIRANJA

Stil citiranja je standardizovan način navođenja izvora u tekstu i na kraju publikacije. Postoji više varijanti stilova citiranja koje sadrže iste metapodatke o izvoru koji se navodi, ali su ti podaci različito raspoređeni i formatirani. Bez obzira koji stil citiranja se koristi u naučnom radu, izvori se navode u Uvodu, Metodu i Diskusiji rada. Konceptualno se mogu podeliti na dva glavna stila citiranja: autor-broj (Vankuverski sistem) i autor-datum (Harvardski sistem). Ova dva stila citiranja i njihove modifikacije se najčešće koriste u većini časopisa i knjiga iz oblasti medicine.

Vankuverska pravila propisuju numerički način citiranja - reference su prema redosledu pojavljivanja u tekstu označene arapskim brojevima u zagradi. U spisku literature reference se navode po redosledu pojavljivanja u tekstu [7]. U raznim podvarijantama ovog sistema citiranja, brojevi za identifikaciju referenci mogu biti: u maloj zagradi (1), u srednjoj zagradi [1], u superskriptu ¹ ili kombinovano ^[1]. Kod Vankuverskog sistema citiranja otežano je naknadno ubacivanje ili izbacivanje referenci tokom pisanja rada [8].

Tabela 1. Primer Vankuverskog sistema i Harvardskog sistema citiranja članka u naučnom časopisu

Kod Harvardskog sistema citiranja literature, reference su označene prezimenom autora i godinom publikacije u samom tekstu. U spisku literature, reference se navode abecednim redosledom prema prezimenu prvog autora [9]. Harvardski sistem citiranja literature omogućava lako ubacivanje ili izbacivanje literature iz teksta rada, ali on ima dva nedostatka: teško pronalaženje onog dela unutar glavnog teksta koji se odnosi na citirani rad u poglavlju Literatura i teže navođenje referenci u samom tekstu rada, naročito kada treba navesti veliki broj referenci [5],[8].

GREŠKE U CITIRANJU

 Tačnost citiranja je osnovni aspekt naučne literature jer se nova istraživanja razvijaju u kontekstu zaključaka prethodnih studija [10]. U publikovanim radovima se može naći više grešaka u delu gde su reference nego u bilo kom drugom delu rada [11]. Ako se pažljivo analizira, citiranje u publikovanim radovima često sadrži brojne greške. Pored nepravilnog pisanja, grešaka u nazivu publikacije, godini i broju stranica, citati često nisu relevantni za aktuelni rad ili ne podržavaju poruke iznesene u radu [12]. Greške u vezi sa referencama se odnose na: greške u citiranju i greške u navođenju. Greške u citiranju uključuju elemente podataka na koje se članak poziva [13] a greške u navođenju smatraju se ozbiljnijim i definisane su kao citati u kojima je navedeni članak u suprotnosti, ne potkrepljuje ili nije povezan sa radom u kojem je citiran [14]. Greške u vezi sa referencama vode do kruženja lažnih “prihvaćenih činjenica” u naučnoj literaturi, koje je teško ispraviti [5]. Korišćenje softvera za upravljanje referencama može pomoći u smanjenju grešaka, a mnogi sistemi za onlajn uređivanje i objavljivanje časopisa koriste softvere za validaciju referenci [15].

REFERENCA

Referenca je osnovna jedinica citiranja. U bibliografskoj literaturi referenca se naziva bibliografska jedinica. Bibliografska jedinica je skup bibliografskih elemenata integrisanih u samostalnu svrsishodnu celinu.

SOFTVER ZA UPRAVLJANJE REFERENCAMA

 Softver za upravljanje referencama omogućava prikupljanje i organizaciju referenci, umetanje citata u tekst i izradu bibliografije u različitim stilovima i menjanje iz jednog u drugi stil. Razvojem društvenih mreža ovaj softver dobija mogućnost mrežnog povezivanja i saradnje između korisnika.

Softver za upravljanje referencama treba da omogući korisniku: pretraživanje referenci u dostupnim akademskim bazama podataka, preuzimanje referenci iz baza podataka, kataloga i internet sajtova, kao i preuzimanje metapodataka o referenci iz PDF datoteka. Takođe omogućava i sledeće: organizaciju - smeštanje, organizaciju i čuvanje referenci, dodavanje kompletnog teksta publikacije (npr. u PDF ili DOCX formatu) ili slike uz referencu, kao i dodavanje komentara u referencu ili PDF datoteku; citiranje - dodavanje citata u tekstu i kreiranje bibliografije, kao i podršku za različite stilove citiranja, komunikaciju u vidu izvoza i uvoza referenci u različitim formatima, kompatibilnost i saradnju uz pokretanje softvera na različitim platformama (Windows, Linux, iOS), rad u grupama i razmenu referenci.

Tabela 2. Obavezne informacije u referencama za određene izvore koji se navode (preuzeto i modifikovano iz [16]).

Slika 1. Korisnički interfejs Mendeley programa

Postoji preko 30 različitih programa za upravljanje referencama. Neki su samostalne aplikacije, neki rade unutar internet interfejsa, a postoje i programi koji kombinuju ova dva načina. Najčešće korišćeni su Mendeley (www.mendeley.com), EndNote (www.endnote.com) i Zotero (www.zotero.org).

Svaki od navedenih softvera za upravljanje referencama ima svoje prednosti i mane. Nijedan nije idealan i nijedan od njih nije univerzalan. U poslednje vreme se sve više koristi Mendeley jer je besplatan i jednostavniji za korišćenje od EndNote softvera, a istovremeno nudi više opcija od Zotero softvera. Detaljno uputstvo za upotrebu Mendeley softvera na srpskom jeziku, dostupno je na internet stranici ovog časopisa (https://casopis.rlkbg.org.rs/images/casopis/MENDELEY_-_uputstvo.pdf)

Precizno citiranje obezbeđuje integritet već postojećih naučnih saznanja o kojima se izlaže, doprinosi naučnom ugledu časopisa, i unapređuje verodostojnost autora i samog istraživanja. Greške u citiranju su i dalje prisutne u medicinskoj literaturi, što dovodi do prihvatanja neistinitih činjenica. Međutim, sve veća dostupnost i oslanjanje na elektronsku literaturu olakšava implementaciju i primenu softvera za upravljanje referencama. Na autorima, recenzentima i uredništvima časopisa je da, kroz različita uputstva i aktivnosti, promovišu korišćenje softvera za upravljanje referencama prilikom izrade bibliografije naučnih radova, što umnogome može uticati na smanjenje grešaka u citiranju.