Izazovi u upravljanju zdravstvenim kadrovima u procesu ostvarivanja univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli

Uvod: Upravljanje ljudskim resursima u zdravstvu je od suštinskog značaja za postizanje univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom, posebno u zemljama koje se suočavaju sa značajnim strukturnim izazovima, kao što je Angola.

Cilj: Ova studija ima za cilj da opiše izazove u upravljanju zdravstvenim kadrom koji se javljaju u procesu ostvarivanja univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli.

Materijali i metode: Izvršen je narativni pregled literature zasnovan na sekundarnim izvorima, uključujući naučnu literaturu i zvanične izveštaje objavljene na engleskom i portugalskom jeziku u periodu od 2019. do 2023. godine. Podaci su prikupljeni i iz dokumenata nacionalnih i međunarodnih zdravstvenih organizacija, sa fokusom na statistiku stanovništva, zdravstvene indikatore i informacije o zdravstvenom kadru.

Rezultati: Angola ima više od 36,7 miliona stanovnika, a projekcije pokazuju da bi se taj broj mogao udvostručiti do 2050. godine. Stopa pokrivenosti uslugama zdravstvene zaštite iznosi približno 45%, što znači da oko 20 miliona ljudi nema osnovni pristup zdravstvenoj zaštiti. Kada je reč o zdravstvenim indikatorima, 15% stanovništva ima katastrofalne zdravstvene troškove, a 30% živi u ekstremnom siromaštvu. Očekivani životni vek pri rođenju je 62,1 godina (2021.). Incidencija tuberkuloze dostigla je 339 slučajeva na 100.000 stanovnika, u 2023. godini, dok je incidencija malarije iznosila 235,9 slučajeva na 1.000 stanovnika, u 2022. godini. Smrtnost dece mlađe od pet godina iznosila je 66,87 na 1.000 živorođene dece, a neonatalna smrtnost je bila 26,03 na 1.000 živorođene dece, u istoj godini. Maternalna smrtnost iznosila je 221,9 na 100.000 živorođenih beba, u 2020. godini. Glavni uzroci smrti u 2021. godini su bile respiratorne infekcije, malarija i tuberkuloza. Očekuje se da će do 2025. godine, 1,6 miliona ljudi više imati bolje zdravstveno stanje, a 2,7 miliona više će biti pokriveno uslugama osnovne zdravstvene zaštite, u poređenju sa 2018. godinom. U 2021. godini, nacionalna zdravstvena mreža sastojala se od 6.930 ustanova (3.162 javnih i 3.768 privatnih zdravstvenih ustanova) i više od 100.000 zdravstvenih radnika, uključujući 7.716 lekara, 51.216 medicinskih sestara i 12.177 tehničara. Gustina raspoređenosti zdravstvenog kadra na 10.000 stanovnika je bila: 2,48 lekara, 16,45 sestara i 3,91 tehničar.

Zaključak: Univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom u Angoli ne može se postići bez značajnih i stalnih ulaganja u obučavanje, zadržavanje i pravičnu raspodelu zdravstvenih radnika. Neophodno je obezbediti prisustvo ovih stručnjaka u urbanim i ruralnim područjima, kao i u ekonomski ugroženim regionima. Jačanje upravljanja ljudskim resursima je od ključnog značaja za rešavanje zdravstvenih i društvenih izazova u zemlji.

UVOD

Univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom (UPZ) jedan je od glavnih globalnih ciljeva definisanih u okviru Ciljeva održivog razvoja (COR) Ujedinjenih nacija, posebno u okviru COR 3, koji teži da obezbedi zdrav život i promoviše dobrobit za sve ljude, u svim životnim dobima. UPZ podrazumeva pravičan pristup kvalitetnim zdravstvenim uslugama, pri čemu pojedinci ne trpe finansijske teškoće. Da bi se ovaj cilj ostvario, neophodno je postojanje dovoljnog broja ravnomerno raspoređenog kvalifikovanog zdravstvenog kadra [1].

Međutim, mnogi zdravstveni sistemi širom sveta – kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju – suočavaju se sa ozbiljnim izazovima u upravljanju ljudskim resursima u zdravstvu. Povećana potražnja za zdravstvenim uslugama, u kombinaciji sa budžetskim ograničenjima i neefikasnim modelima upravljanja, dovela je do značajnog nedostatka kadrova u različitim kontekstima [2]. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) procenjuje da će, do 2030. godine, svetu nedostajati između 10 i 15 miliona zdravstvenih radnika [1],[2]. Međunarodni centar za migraciju medicinskih sestara (engl. International Centre on Nurse Migration – ICNM) predviđa manjak od 13 miliona medicinskih sestara u istom periodu [3]. Ovaj nedostatak ne pogađa samo zemlje sa niskim prihodima. U Evropi, na primer, 18 od 30 zemalja je prijavilo manjak medicinskih sestara, dok je 13 zemalja prijavilo deficit lekara opšte prakse [4].

Nedavna istraživanja pokazuju da će biti potrebno dodatnih 43 miliona zdravstvenih radnika – 31 milion medicinskih sestara i više od 6 miliona lekara – kako bi se ostvarila univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom na globalnom nivou [4]. Najveći nedostaci koncentrisani su u Podsaharskoj Africi, Jugoistočnoj Aziji, Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. Trenutno više od 130 zemalja ima manjak lekara, a više od 150 suočava se sa deficitom medicinskih sestara [4]. Međunarodna konkurencija u potražnji zdravstvenih radnika dodatno otežava njihovo zadržavanje u zemljama sa niskim prihodima, naročito zbog migracije u razvijene zemlje koje nude bolje uslove rada i višu zaradu [5],[6]. Ovu situaciju dodatno komplikuju finansijski izazovi sa kojima se suočavaju mnogi javni zdravstveni sistemi koji nisu u mogućnosti da obezbede adekvatne uslove rada, što utiče na motivaciju i zadržavanje zdravstvenih radnika [5].

Problemi nedostatka zdravstvenog kadra i lošeg upravljanja ovim resursom su česti, kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju, s tendencijom pogoršanja u narednim godinama, što zahteva inovativna i fleksibilna rešenja [7].

U kontekstu Angole, ovi izazovi su još izraženiji. Angola, zemlja u Podsaharskoj Africi sa oko 36,7 miliona stanovnika, suočava se sa dubokim regionalnim nejednakostima u pristupu zdravstvenim uslugama i raspodeli zdravstvenih radnika [4],[8]. Pokrivenost zdravstvenim uslugama i dalje je ograničena, a zdravstveni indikatori ukazuju na visoke stope smrtnosti majki, dece i smrti koje se mogu sprečiti. Zdravstveni sistem Angole ima ozbiljne poteškoće zbog nedostatka kvalifikovanih kadrova, kako po broju, tako i po stručnosti, što ugrožava kapacitet sistema da odgovori na osnovne potrebe stanovništva.

Prema podacima Ministarstva zdravlja (port. Ministério da Saúde da República de Angola – MINSA), Angola beleži značajan deficit zdravstvenih radnika u poređenju sa međunarodnim standardima, što pogađa sve provincije [9]. Primer za to je provincija Kabinda, gde je odnos medicinskih sestara prema lekarima 8,6 prema 1 [9],[10].

Ova situacija je prepoznata u Nacionalnom planu razvoja zdravstva (pt. Plano Nacional de Desenvolvimento Sanitário – PNDS) (2012–2025), koji ističe nedostatak ljudskih resursa kao faktor rizika za održivost sistema. Kao odgovor, Nacionalni program za upravljanje ljudskim resursima u zdravstvu definisao je strategije kao što su jačanje upravljanja i planiranja, unapređenje raspodele i obuke (osnovne i kontinuirane) zdravstvenih radnika i razvoj veština rukovođenja [11]. Ipak, efikasnost ovih mera je ograničena zbog niskih plata, nedostatka podsticaja i neprivlačnih uslova rada.

Godine 2012, samo 44,6% stanovništva je imalo stalni pristup zdravstvenim uslugama, dok je 2017. godine taj broj iznosio tek polovinu ukupnog stanovništva [8],[9],[11]. Iako su zabeleženi pomaci u pogledu infrastrukture i stručnog obrazovanja, neujednačena distribucija lekara, medicinskih sestara i tehničara, kao i teškoće u njihovom zadržavanju u ruralnim i udaljenim oblastima, i dalje su ozbiljna prepreka za postizanje univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli.

Cilj ovog rada je da opiše izazove u upravljanju zdravstvenim kadrovima u kontekstu ostvarivanja univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli.

MATERIJALI I METODE

Ova studija predstavlja narativni, deskriptivni pregled literature, zasnovan na analizi sekundarnih podataka preuzetih iz naučne literature i zvaničnih dokumenata, sa ciljem da opiše izazove u upravljanju zdravstvenim kadrom koji se javljaju u procesu ostvarivanja univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli.

Pretraživanje dokumenata sprovedeno je između februara i aprila 2025. godine, korišćenjem baza podataka PubMed, SciELO i Google Scholar, kao i institucionalnih portala Svetske zdravstvene organizacije (https://data.who.int/countries/024) i regionalne AFRO i AHO baze (https://aho.afro.who.int/data-and-statistics/af). Takođe su konsultovani dokumenti Ministarstva zdravlja Angole (MINSA) i Nacionalnog instituta za statistiku (pt. Instituto Nacional de Estatistica – INE).

U sklopu strategije pretraživanja, primenjeni su deskriptori na portugalskom i engleskom jeziku, koji su kombinovani pomoću Bulovih operatora, a uključivali su termine: human resources in health, health workforce, health workers, health governance, universal health coverage, health system Angola, gestão de recursos humanos em saúde i cobertura universal de saúde Angola¹ .

U pregled literature su uključeni dokumenti objavljeni između 2019. i 2024. godine, na portugalskom ili engleskom jeziku, koji se direktno bave upravljanjem ljudskim resursima u zdravstvu u kontekstu univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli ili u zemljama sa sličnim socioekonomskim uslovima. Isključeni su dokumenti koji nisu bili direktno relevantni za datu temu ili nisu bili iz priznatih institucionalnih izvora.

Podaci su organizovani na osnovu kompletne analize odabranih dokumenata, uz izdvajanje informacija metodom traženja podataka bez unapred definisane hipoteze (engl. data fishing) i uz primenu tematske kategorizacije. Analiza je sprovedena kvalitativno i deskriptivno, sa fokusom na identifikaciju obrazaca i nedostataka u vezi sa distribucijom obučenošću, zadržavanjem, i kontinuiranom edukacijom zdravstvenih radnika, kao i u vezi sa regionalnim nejednakostima i predlozima javnih politika.

Rezultati su predstavljeni tabelarno i grafički. Tamo gde je to primenljivo, kvantitativni podaci iz zvaničnih izveštaja prikazani su kao srednje vrednosti sa intervalom poverenja od 95% (95% CI).

REZULTATI

Godine 2023, populacija Angole procenjena je na približno 36,7 miliona, sa predviđenim rastom na 74,3 miliona do 2050. godine, uz godišnju stopu rasta od 3,8% [8].

Tabela 1. Univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom u Angoli i regionalna poređenja (2022)

Iako je Angola napravila značajan napredak u pokrivenosti zdravstvenim uslugama, ostvarivši povećanje sa 35% u 2015. godini na 45% u 2022. godini [7], ovo je i dalje slabije od Mauricijusa, koji je postigao indeks od 91.

U Angoli, oko 20 miliona ljudi još uvek nema potpunu pokrivenost osnovnim zdravstvenim uslugama, što odražava ekonomske izazove i potrebu za većim ulaganjima u sektor zdravstva. Na Mauricijusu, samo 1 milion ljudi se nalazi u ovoj situaciji, u poređenju sa 200 miliona, što se uočava u afričkom proseku.

U Angoli, 15% stanovništva se suočava sa katastrofalnim zdravstvenim troškovima, što ukazuje na to da mnogi građani Angole troše veliki deo svojih prihoda na zdravstvenu zaštitu. Na Mauricijusu taj broj je 5%, dok je afrički prosek 20%.

Oko 30% stanovništva Angole živi u ekstremnom siromaštvu. Na Mauricijusu taj broj iznosi 2%, u poređenju sa 30%, što je afrički prosek.

Podaci Svetske zdravstvene organizacije odražavaju realnost prikazanu ispod.

U Angoli, očekivani životni vek pri rođenju je produžen za 12,8 godina, sa 49,4 (48,2–50,4) godina, u 2000. godini, na 62,1 (61,2–63,1) godina, u 2021. godini. U Africi, očekivani životni vek pri rođenju je produžen za 10,6 godina, sa 53 (52,1–53,8) godina, u 2000. godini, na 63,6 (62,6–64,6) godina, u 2021. godini [8].

Incidencija tuberkuloze u Angoli je iznosila 339 na 100.000 stanovnika u 2023. godini, dok je incidencija malarije bila oko 235,9 na 1.000 stanovnika u 2022. godini.

Stopa smrtnosti dece (< 5 godina) u Angoli je iznosila 66,87 na 1.000 živorođene dece u 2022. godini, dok je stopa neonatalne smrtnosti bila 26,03 na 1.000 živorođene dece.

Maternalna smrtnost u Angoli je značajno smanjena, sa 827 smrti na 100.000 živorođenih, u 2000. godini, na 241 smrt na 100.000 živorođenih, u 2017. godini, što odražava značajan napredak [8]. Međutim, maternalna smrtnost i dalje predstavlja ozbiljan problem, sa 221,9 smrti na 100.000 živorođenih, zabeleženih u 2020. godini.

Vodeći uzroci smrti u Angoli uključuju donje respiratorne infekcije, malariju i tuberkulozu.

U Angoli, broj dodatnih ljudi koji bi trebalo da imaju bolje zdravlje i veće blagostanje procenjuje se na -1,6 miliona (-7,3 miliona – 2,8 miliona) do 2025. godine, u poređenju sa 2018. godinom [8].

Tabela 2. Zdravstvene ustanove nacionalne zdravstvene službe po provincijama i po vrstama, 2021.

U Angoli, broj dodatnih ljudi koji bi trebalo da budu pokriveni osnovnim zdravstvenim uslugama i koji ne bi prolazili kroz finansijske poteškoće procenjuje se na 2,7 miliona (1,5 miliona – 3,8 miliona) do 2025. godine, u poređenju sa 2018. godinom [8].

Zdravstvena mreža Angole

Dostupni podaci su 2019. godine su pokazivali ukupno 2.793 javne zdravstvene ustanove u zemlji [9],[11]. Do 2021. godine, taj broj se povećao na 3.162 javne zdravstvene ustanove [12], sa raspodelom kakva je prikazana u Tabeli 2.

Prema podacima Nacionalnog instituta za statistiku (2024), mrežu zdravstvenog sektora čine 3.162 zdravstvene ustanove koje su u funkciji, uključujući 13 nacionalnih bolnica, 32 specijalizovane bolnice, 18 opštih bolnica, 167 opštinskih bolnica, 105 centara za majku i dete, kao i 3.768 privatnih zdravstvenih ustanova.

Zdravstveni kadar

Prema podacima SZO, Angola je među zemljama koja ima više od 100.000 zdravstvenih radnika, uključujući lekare, medicinske sestre, babice, farmaceute i druge radnike. Međutim, ovaj broj je i dalje niži od onog zabeleženog u pet zemalja u Afričkom regionu sa većim brojem zdravstvenih radnika: Nigerija (940.193), Južna Afrika (456.042), Alžir (329.494), Etiopija (250.893) i Demokratska Republika Kongo (224.002) [13],[14].

Tabela 3. Privatne zdravstvene ustanove registrovane u zemlji, po provincijama, 2021.

Tabela 4. Raspodela lekara, medicinskih sestara, dijagnostičkih/terapeutskih tehničara, administrativnog osoblja i ostalih radnika u javnom zdravstvenom sektoru, po provincijama, 2021.

Angola je 2011. godine imala 3.541 doktora, 34.301 medicinsku sestru, 6.414 tehničara (dijagnostički ili terapeutski tehničari) i 9.640 drugih radnika u zdravstvu (administrativni radnici, radnici na održavanju čistoće, i dr.) [15]. Do 2021. godine, kao što prikazuju tabele u nastavku teksta, ovi brojevi su značajno porasli, dostigavši 7.716 lekara, 51.216 medicinskih sestara, 12.177 tehničara i 47.577 ostalih radnika (administrativni radnici, radnici na održavanju čistoće, i dr.) [12].

U pogledu zdravstvenih ljudskih resursa koji direktno pružaju usluge, na 10.000 stanovnika dolazi 2,48 lekara – od čega je 72,72% iz javnog sektora, 12,97 iz privatnog sektora i 14,31 iz ostalih sektora (Nacionalna policija Angole (pt. Polícia Nacional de Angola), Oružane snage Angole (pt. Forças Armadas Angolanas), nevladine organizacije), kao i 16,45 medicinskih sestara i 3,91 dijagnostičkih/terapeutskih tehničara [12].

Tabela 5. Raspodela lekara, medicinskih sestara, dijagnostičkih/terapeutskih tehničara, administrativnog osoblja i ostalih radnika u privatnom zdravstvenom sektoru, po provincijama, 2021.

Tabela 6. Raspodela lekara, medicinskih sestara, dijagnostičkih/terapeutskih tehničara, administrativnog osoblja i ostalih radnika u drugim sektorima (Nacionalna policija Angole, Oružane snage Angole, nevladine organizacije), po provincijama, 2021.

Slika 1. Gustina raspoređenosti lekara, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika u Afričkom regionu u 2018. Godini
COR – Ciljevi održivog razvoja; MCR – Milenijumski ciljevi razvoja
Izvor: World Health Organization. The state of the health workforce in the WHO African Region, 2021. Brazzaville: WHO Regional Office for Africa; 2021 [14]

Slika 1 pokazuje da su, u 2018. godini, 24 zemlje u Afričkom regionu imale gustinu raspoređenosti zdravstvenog kadra manju od 1,0 lekara, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika, dok se ova vrednost u 13 zemalja kretala između 2,22 i manje od 1,0 lekara, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika.

Devet zemalja (Alžir, Bocvana, Zelenortska ostrva, Gabon, Lesoto, Mauricijus, Namibija, Sejšeli i Južnoafrička Republika) od 47 u regionu, imala je gustinu raspoređenosti lekara, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika koja je dostigla ili premašila minimalni prag gustine raspoređenosti definisan Milenijumskim ciljevima razvoja (MCR) od 2,28 doktora, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika.

Takođe, naše istraživanje pokazuje da su, od 2018. godine, samo četiri zemlje (Sejšeli, Namibija, Mauricijus i Južnoafrička Republika) dostigle ili premašile indeks minimalnog praga gustine raspoređenosti definisan Ciljevima održivog razvoja od 4,45 na 1.000 stanovnika (Slika 2), dok je ovaj indeks u Angoli iste godine iznosio samo 1,54 na 1.000 stanovnika [14].

Slika 2. Gustina raspoređenosti lekara, medicinskih sestara i babica na 1.000 stanovnika, 2005. i 2018. godine, u Afričkom regionu
Izvori: World Health Organization. Human resources for health: data and statistics for the WHO African Region. Brazzaville: WHO Regional Office for Africa; 2025 [13]; World Health Organization. The state of the health workforce in the WHO African Region, 2021. Brazzaville: WHO Regional Office for Africa; 2021 [14]

DISKUSIJA

Naša studija je istraživala izazove u upravljanju zdravstvenim kadrom u procesu ostvarivanja univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli. Rezultati pokazuju da se Angola suočava sa izraženim strukturnim izazovima u postizanju univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom, posebno u kontekstu demografskih promena koje karakteriše brz rast stanovništva. Stanovništvo Angole, procenjeno na 36,7 miliona u 2023. godini, ima projekciju da dostigne 74,3 miliona do 2050. godine, sa godišnjom stopom rasta od 3,8% [8]. Ovaj rast zahteva proporcionalno širenje zdravstvenog sistema, što predstavlja značajan pritisak na infrastrukturu, ljudske resurse i finansiranje zdravstva.

Iako je porasla sa 35%, u 2015. godini, na 45%, u 2022. godini, stopa pokrivenosti zdravstvenim uslugama i dalje ostaje ispod proseka potrebnog za obezbeđivanje punog pristupa stanovništvu. Istovremeno, zemlje poput Mauricijusa beleže mnogo više pokazatelje (91%), što ukazuje na regionalne nejednakosti. Približno 20 miliona stanovnika Angole, što predstavlja više od polovine populacije, još uvek nema pristup osnovnim zdravstvenim uslugama.

Takođe, Angola pokazuje visok nivo socioekonomske ranjivosti: 30% stanovništva živi u ekstremnom siromaštvu, dok se 15% suočava sa katastrofalnim zdravstvenim troškovima, što ograničava pristup zdravstvenoj nezi i ugrožava pravičnost sistema. Očekivani životni vek pri rođenju, iako je poboljšan sa 49,4 godina, u 2000. godini, na 62,1 godinu, u 2021. godini, i dalje je nizak u poređenju sa drugim delovima Afrike.

Pokazatelji morbiditeta i mortaliteta dodatno otkrivaju ranjivost zdravstvenog sistema u Angoli – visoka incidencija tuberkuloze (339 slučajeva na 100.000 stanovnika u 2023. godini) i malarije (235,9 slučajeva na 1.000 stanovnika u 2022. godini); visoka stopa smrtnosti dece mlađe od pet godina (66,87/1.000) i visoka stopa neonatalne smrtnosti (26,03/1.000) u 2022. godini; visoka stopa smrtnosti majki od 221,9 na 100.000 živorođenih u 2020. godini. Glavni uzroci smrti u 2021. godini bile su respiratorne infekcije, malarija i tuberkuloza.

Što se tiče infrastrukture, Angola je 2021. godine imala 3.162 javne i 3.768 privatnih zdravstvenih ustanova, što ukupno čini 6.930 zdravstvenih ustanova u zemlji [12]. Međutim, geografska raspodela tih usluga je izrazito neravnomerna, sa velikim prazninama u provincijama kao što su Bengo, Kabinda, Kunene, Južna Lunda i Namibe, koje imaju najmanji apsolutni broj javnih bolničkih ustanova. Ova razlika ukazuje na duboke nejednakosti u pristupu bolničkoj nezi, naročito u udaljenim i manje urbanizovanim oblastima. Takva situacija ugrožava pravičnost sistema i predstavlja strukturni izazov prisutan širom zemlje.

Kada su u pitanju ljudski resursi, uprkos određenim naprecima, brojke su i dalje ispod neophodnog nivoa. U 2021. godini, Angola je imala: 7.716 lekara (2,48 na 10.000 stanovnika), 51.216 medicinskih sestara (16,45 na 10.000 stanovnika) i 12.177 dijagnostičkih/terapeutskih tehničara (3,91 na 10.000 stanovnika) [12]. Ova gustina raspoređenosti je ispod minimalnog praga od 4,45 zdravstvenih radnika (lekara, sestara i babica) na 1.000 stanovnika, kako preporučuje SZO za postizanje univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom [14]. Situaciju dodatno pogoršava asimetrična geografska raspodela: oko 85% lekara koncentrisano je u Luandi i urbanim centrima, dok su ruralna područja često bez odgovarajuće zdravstvene zaštite [16].

Nedostatak kvalifikovanih stručnjaka, ograničena kontinuirana edukacija i nedovoljni podsticaji za rad u udaljenim oblastima identifikovani su kao ključne prepreke. Nacionalni plan za razvoj zdravstva (PNDS 2012–2025.) prepoznaje ove nedostatke i predlaže strategije za jačanje upravljanja ljudskim resursima, ali njegova implementacija nailazi na budžetska i strukturna ograničenja.

S obzirom na prikazane podatke, postaje jasno da postizanje univerzalne pokrivenosti zdravstvenom zaštitom u Angoli zavisi direktno od kontinuiranih ulaganja u obuku, raspodelu i valorizaciju zdravstvenih radnika, kao i od proširenja infrastrukture i jačanja upravljanja u zdravstvu. Podrška međunarodnih organizacija poput SZO, Svetske banke, UNICEF-a i Globalnog fonda, koje već sprovode projekte obuke zdravstvenih stručnjaka, biće od ključnog značaja za ubrzanje ovog procesa.

ZAKLJUČAK

Zaključeno je da, uprkos značajnom napretku u zdravstvenom sektoru u Angoli, kao što je povećanje broja zdravstvenih ustanova i zdravstvenih stručnjaka, zemlja se i dalje suočava sa važnim strukturnim izazovima u nastojanju da postigne univerzalnu pokrivenost zdravstvenom zaštitom. Niska efektivna pokrivenost zdravstvenim uslugama, veliki teret zaraznih bolesti i alarmantni pokazatelji smrtnosti kod dece i majki ukazuju na hitnu potrebu za efikasnijim i održivijim politikama.

Jedna od najozbiljnijih tačaka koje su identifikovane jeste nejednakost u raspodeli ljudskih resursa u zdravstvu, kako između urbanih i ruralnih oblasti, tako i između ekonomski bogatijih i siromašnijih oblasti. Ovo ugrožava pravičan pristup zdravstvenoj zaštiti i produbljuje zdravstvene nejednakosti.

Da bi Angola napredovala ka potpunoj univerzalnoj pokrivenosti zdravstvenom zaštitom, neophodno je strateški ulagati u obrazovanje, zadržavanje kadrova i bolju raspodelu zdravstvenih radnika, sa naglaskom na pravičnost i efikasnost sistema. Takođe, ključno je ojačati mehanizme upravljanja i rukovođenja ljudskim resursima, osiguravajući da ulaganja u infrastrukturu budu praćena čvrstim i kontekstualizovanim politikama upravljanja ljudskim resursima.

Ova analiza, dakle, ukazuje na potrebu za integrisanim pristupom koji kombinuje širenje mreže zdravstvenih usluga, kvalifikaciju radne snage i javne politike zasnovane na podacima i dokazima, s ciljem da se smanje nejednakosti i poboljšaju zdravstveni ishodi stanovništva Angole.

1 Termini na engleskom i portugalskom imaju sledeće značenje (redom kojim su navedeni u tekstu): ljudski resursi u zdravstvu, zdravstveni kadar, zdravstveni radnici, upravljanje zdravstvom, univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom, zdravstveni sistem Angole, upravljanje ljudskim resursima u zdravstvu, univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom u Angoli (prim. prev.)