Promovisanje rezilijentnosti i blagostanja kod pojedinca, porodice i zajednice tokom psihosocijalne krize

Uvod: Procenjuje se da oko 70% ljudi doživi bar jedan ozbiljan traumatski događaj tokom života. Trauma obično izaziva psihosocijalnu krizu, koja predstavlja stanje nestabilnosti i opasnosti. Trauma i psihosocijalna kriza razmatraju se na nivou pojedinca, porodice i zajednice. Promovisanje rezilijentnosti i blagostanja u velikoj meri pomaže da se osoba „povrati” nakon suočavanja sa nedaćama.

Cilj: Ovaj rad istražuje dinamiku psihosocijalne krize i načine promovisanja rezilijentnosti i blagostanja na nivou pojedinca, porodice i zajednice.

Materijali i metode: Sproveden je pregled literature o psihosocijalnoj krizi, njenim uzrocima i posledicama, kao i o rezilijentnosti i blagostanju kao ključnim resursima za suočavanje sa ovim izazovima.

Rezultati: „Faktori otpornosti” – kao što su optimizam, suočavanje sa sopstvenim strahom, jasno definisane moralne vrednosti, vera i duhovnost, socijalna podrška, kognitivna i emocionalna fleksibilnost, kao i osvešćeni doživljaj životnog smisla – imaju ključnu ulogu u suočavanju sa psihosocijalnom krizom. Blagostanje se dodatno može unaprediti fokusiranjem na fizičko zdravlje, negovanjem socijalnih kontakata i putem mentalne stimulacije.

Zaključak: Psihosocijalna kriza se može posmatrati na više nivoa – razvojnom, situacionom, egzistencijalnom, duhovnom i na nivou slučajnih događaja. Ukoliko se trauma adekvatno ne obradi i kriza potraje, to može dovesti i do intergeneracijskih i transgeneracijskih trauma. Jačanje rezilijentnosti i unapređivanje blagostanja na nivou pojedinca, porodice i društva predstavlja ključnu strategiju za suočavanje sa traumom i ublažavanje negativnih posledica kao što su PTSP, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, suicidalanost, depresija i problemi fizičkog zdravlja. Unapređivanjem rezilijentnosti i blagostanja traumatska iskustva i psihosocijalne krize se mogu transformisati u prilike za lični, porodični i društveni rast i razvoj.

UVOD

Učestalost psihosocijalnih kriza može značajno da varira u zavisnosti od primenjenih definicija, populacije koja se proučava (na primer, opšta populacija u poređenju sa osobama koje imaju hroničnu bolest ili prethodnu istoriju traume), kao i konteksta ili okruženja (kao što su siromašna područja, zone sukoba ili zdravstvene ustanove).

Procenjuje se da i do 70% ljudi tokom života doživi bar jedan ozbiljan traumatski događaj. Ove krize se često ispoljavaju u trenucima patnje sa kojom pojedinac nije u stanju da se nosi, kada se ljudi suočavaju sa značajnim emocionalnim previranjima, naglim životnim promenama ili ozbiljnim međuljudskim sukobima, što ih podstiče da potraže hitnu pomoć i podršku. Ipak, mnogi kojima je pomoć potrebna ne traže je, ponekad zbog straha od stigmatizacije ili nedostatka informacija, a mnogi je ne dobiju – najčešće zbog nedostatka dostupnih usluga. Dodatno, izdvajanja iz javnih zdravstvenih budžeta u mnogim zemljama nisu srazmerna razmerama ovog problema.

U hitnim službama, čak 20–30% pregleda vezanih za mentalno zdravlje odnosi se na akutne psihosocijalne krize. Ako se ne leče, problemi mentalnog zdravlja često dovode do dugoročnih posledica poput lošeg obrazovanja, nezaposlenosti, narušenih međuljudskih odnosa i lošeg fizičkog zdravlja.

Pored mentalnih bolesti, životni događaji poput gubitka voljenih osoba usled smrti, trauma (npr. nasilje, nesreće) ili velikih životnih promena (npr. razvod, gubitak posla), kao i prirodne katastrofe i ratovi, naglašavaju hitnu potrebu za ciljanom mentalnozdravstvenom intervencijom i sistemima podrške, neophodnim za rešavanje sve većih izazova sa kojima se ljudi suočavaju širom sveta. Zabrinjava rast broja mentalnozdravstvenih kriza, samopovređivanja i suicidalnih ideacija među mladima širom sveta, što je prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 2023. godine naročito izraženo nakon društvene izolacije, prekida obrazovanja i ekonomske nestabilnosti izazvanih pandemijom KOVID-19 oboljenja.

Trauma koja pogađa pojedince, porodice i zajednice često dovodi do psihosocijalnih kriza, koje predstavljaju odraz nestabilnosti i opasnih okolnosti. Promovisanje rezilijentnosti i blagostanja je od ključnog značaja za pomoć ljudima da se „povrate“ nakon suočavanja sa teškoćama. Sve veći broj međunarodnih studija razmatra koncept rezilijentnosti, sa fokusom na njegovu primenu u različitim oblastima, uključujući psihologiju, ekologiju i razvoj zajednice. Iako su ova istraživanja ostvarila značajan međunarodni značaj, koncept rezilijentnosti je i dalje relativno nedovoljno proučen u pojedinim kontekstima. Ovaj jaz pruža priliku istraživačima i praktičarima u Srbiji da u lokalne prakse i politike uključe okvire rezilijentnosti, što bi moglo da unapredi odgovore na društvene, ekonomske i ekološke izazove.

MATERIJALI I METODE

Ovaj rad pruža narativni pregled koji detaljno razmatra osnovne definicije i koncepte povezane sa dinamikom, uzrocima i posledicama psihosocijalne krize, kao i rezilijentnost i blagostanje kao snažne alate u suočavanju sa izazovima psihosocijalne krize.

Sprovedena je ciljano usmerena pretraga referenci korišćenjem ključnih reči povezanih sa definicijama i konceptima ovog stanja (psihosocijalna kriza, kriza mentalnog zdravlja, psihološki distres, emocionalna kriza, akutni stres, mentalni poremećaji, intervencija u krizi), kao i sa različitim faktorima koji doprinose psihosocijalnoj krizi, njenim okidačima (trauma i nedaće) i izazovima.

Umesto na globalne izveštaje, ovaj pregled se prvenstveno fokusira na članke koji nude strategije zasnovane na dokazima za unapređenje otpornosti, duhovnosti i opšteg blagostanja na tri ključna nivoa: individualnom – gde se ističu lični mehanizmi suočavanja i sistemi psihološke podrške; porodičnom – gde se naglašava značaj negovanja međuljudskih odnosa i komunikacije; i društvenom – gde je fokus na mrežama socijalne podrške i resursima koji podstiču kolektivni osećaj sigurnosti i solidarnosti.

Najveći broj visokokvalitetnih kliničkih i multidisciplinarnih radova u časopisima sa recenzijom pronađen je u bazi PubMed, dok su članci, knjige i vodiči iz psihologije i psihijatrije pronađeni u bazi PsycINFO, kao i u segmentu društvenih nauka na JSTOR-u.

U narativnom pregledu je primenjena detaljnu deskriptivna analiza odabranih publikacija, počevši od sveobuhvatnog razmatranja ključnih komponenti psihosocijalnih kriza, a potom kroz isticanje efektivnih intervencija osmišljenih da podstaknu proaktivan pristup, sa krajnjim ciljem ublažavanja nepovoljnih posledica povezanih sa ovim krizama.

REZULTATI I DISKUSIJA

Psihosocijalna kriza predstavlja stanje nestabilnosti i povećanog rizika koje može uticati na pojedince, porodice i zajednice. To je izrazito stresno stanje, posebno kada se dogodi iznenada, sa malo ili bez prethodnog upozorenja. Takve krize mogu biti izazvane traumatskim događajima ili raznim životnim nedaćama.

Trauma se odnosi na izlaganje smrti ili opasnosti od smrti, teškoj povredi ili seksualnom nasilju, što se može dogoditi na jedan (ili više) od sledećih načina: direktnim doživljavanjem traumatskog događaja, prisutvovanjem događaju dok se dešava drugima, saznanjem da se takav događaj dogodio bliskom članu porodice ili prijatelju, ili kroz izloženost događaju na nivou zajednice [1].

Trauma se odnosi na događaj koji je van okvira tipičnog ljudskog iskustva i koji duboko uznemirava gotovo svakoga. To je uznemirujuće iskustvo koje izaziva veliku dozu straha, osećanja nemoći, disocijacije, konfuzije ili drugih negativnih emocija koje su dovoljno intenzivne da ostavljaju dugotrajne negativne posledice na stavove, ponašanje i druge aspekte funkcionisanja pojdinca [2].

Traumatska iskustva utiču ne samo na pojedince, već i na porodice i čitave zajednice. Mogu proizaći iz događaja kao što su rat, iznenadni gubitak voljene osobe, silovanje, prirodne katastrofe i druge traumatične situacije. Trauma predstavlja ozbiljan globalni zdravstveni problem, gde milioni ljudi svake godine bivaju izloženi traumatičnim događajima i potom razvijaju povezane mentalne zdravstvene poremećaje, pre svega posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Procene pokazuju da oko 70% svetske populacije doživi bar jedan traumatski događaj tokom života, dok manji deo razvije PTSP; globalno, približno 3,9% ljudi je iskusilo PTSP u nekom trenutku svog života [3],[4].

Nedaća predstavlja stanje ozbiljne ili dugotrajne traume ili nesreće, stanje patnje, bede ili nevolje koja traje. Obuhvata širok spektar negativnih iskustava – od ličnih poteškoća, poput bolesti ili ličnog gubitka, do šireg društvenog konteksta, poput siromaštva, rasizma ili diskriminacije. Nedaće mogu izazvati stres, emocionalnu patnju i negativne zdravstvene posledice. Međutim, one takođe mogu podstaći rezilijentnost, lični rast i razvoj i dublje razumevanje sopstvene ličnosti i sveta oko sebe [4],[5].

Psihosocijalna kriza na nivou pojedinca utiče na emocionalno blagostanje, osećaj identiteta i osećaj sigurnosti. Porodična kriza se može se opisati kao situacija u kojoj su odnosi toliko narušeni da mogu ugroziti samu porodicu. Na nivou zajednice, psihosocijalna kriza nastaje usled značajnih društvenih ili kulturnih promena koje dovode u pitanje postojeće vrednosti, norme i strukture, potencijalno dovodeći do široko rasprostranjene patnje, konflikata i društvene disfunkcije. Primeri uključuju brze društvene promene, kulturne konflikte, kao i ekonomsku i političku nestabilnost. Kriza može nastati nakon prirodne katastrofe, traumatskog događaja ili drugih nedaća, kao što su rat, genocid ili pandemije [5],[6],[7].

Rezilijentnost je sposobnost da se izdrži, odnosno „povrati“, od traume i nedaća, da se brzo oporavi i napreduje uprkos uobičajenim životnim fluktuacijama, stvarajući prilike za lični razvoj i rast [8],[9].

Blagostanje podrazumeva pozitivno stanje bivstvovanja, uključujući mentalno zdravlje, životno zadovoljstvo, osvešćeni doživljaj životnog smisla, kao i sposobnost da se osoba nosi sa stresom. Na blagostanje utiču fizički, mentalni, emocionalni i društveni faktori [10].

Glavni tipovi psihosocijalne krize

Psihosocijalne krize se mogu podeliti na nekoliko tipova i mogu biti izazvane određenim događajima ili dugotrajnim problemima na nivou pojedinca, porodice ili zajednice. Značajni životni događaji ili tranzicije koje zahtevaju prilagođavanje mogu poremetiti svakodnevne aktivnosti, uloge i odnose, često ugrožavajući fizičku bezbednost pojedinca ili porodice, kao i njihovo emocionalno i ekonomsko blagostanje [14]. Glavni tipovi psihosocijalne krize su sledeći:

Razvojna kriza: adolescencija, odlazak u penziju, rođenje deteta

Situaciona kriza: razvod, oboljevanje od mentalne ili fizičke bolesti, gubitak voljene osobe

Egzistencijalna kriza: unutrašnji konflikti izazvani egzistencijalnim pitanjima, poput straha od smrti, osećaja izolacije, preispitivanja smisla i svrhe života, osećaja slobode

Kriza nastala usled slučajnog događaja: Nastaje usled traumatskih, neočekivanih ili nasilnih događaja, kao i kriza izazvanih ljudskim delovanjem – rat, genocid, terorizam, prirodne katastrofe.

Duhovna kriza: preispitivanje vere, religijskih uverenja, duhovnih vrednosti

Kriza na nivou zajednice: nasilje u komšiluku, nedostatak resursa ili neadekvatna podrška zajednice

Finansijska kriza: Može se kretati od ličnog finansijskog neuspeha do šire ekonomske nestabilnosti u zajednici.

Individualna kriza prouzrokovana traumom i nedaćama

Krize na individualnom nivou obuhvataju širok spektar stresnih i uznemirujućih događaja koji mogu uticati na život i blagostanje pojedinca [6]. U njih spadaju:

• Iznenadna smrt voljene osobe
• Teška bolest i mentalna zdravstvena kriza sa suicidnim mislima
• Saobraćajne ili druge nesreće
• Emocionalna kriza: tuga, bes, strah, negativni unutrašnji dijalog
• Gubitak posla, iznenadno penzionisanje
• Neverstvo, prekid veze, rastava/razdvajanje, razvod
• Značajni finansijski gubici
• Prirodne katastrofe
• Svedočenje nasilju ili izloženost nasilju (biti žrtva nasilja), porodično nasilje
• Pljačka, hapšenje
• Kriza identiteta, načelno preispitivanje svojeg identiteta ili preispitivanje svog seksualnog identiteta
• Usamljenost, gubitak životnog smisla, suočavanje sa smrću

Porodična kriza izazvana traumom i nedaćama

Porodične krize obuhvataju širok spektar stresnih događaja koji remete porodični život i mogu opteretiti porodične odnose [15]. Oni uključuju:

• Smrt člana porodice, teška bolest člana porodice
• Gubitak posla
• Prirodne katastrofe
• Neverstvo, razvod
• Perinatalni problemi: neplanirana trudnoća, rođenje bebe, iznenadna smrt bebe ili majke, pobačaj
• „Sindrom praznog gnezda“ (odlazak dece od kuće)
• Usvajanje
• Penzionisanje
• Problemi sa mentalnim zdravljem
• Služenje zatvorske kazne
• Porodično nasilje
• Pljačka
• Istraga radi zaštite deteta od zlostavljanja i zanemarivanja

Krize zajednice kao sastavni deo širih društveno-kulturnih kriza

Krize zajednice često su deo šireg društveno-kulturnog konteksta. One nastaju kada jedna kultura ili društvo dožive značajne poremećaje ili previranja izazvana različitim faktorima ili događajima koji remete način života članova zajednice. Takve krize uključuju promene sistema vrednosti, uverenja i praksi koje definišu neku kulturu i društvo. Političke promene, ekonomska nestabilnost i diskriminacija su često osnovi ovih poremećaja, kao i drugi događaji koji utiču na pojedince, porodice i širu zajednicu [16]. Oni uključuju:

• Predrasude/diskriminacija po osnovu rase, roda, seksualne orijentacije ili vere
• Rasizam
• Patrijarhalne društvene strukture koje marginalizuju žene
• Socijalna i ekonomska nejednakost, siromaštvo
• Radni sporovi i nemiri/štrajkovi
• Nejednakosti u pristupu obrazovanju
• Globalne zdravstvene krize, kao što je bila pandemija KOVID-19
• Krize izbeglica i raseljenih lica
• Politička nestabilnost i krize u vladama
• Oružani sukobi, uključujući rat i građanski rat

Pojedinci i nacije često glorifikuju rat, što odražava lični ili nacionalni narcizam. U savremenim oružanim sukobima, približno 90% žrtava čine civili, uključujući žene i decu.

Transgeneracijska i intergeneracijska trauma

Trauma se može prenositi kroz generacije, a neki nerazjašnjeni simptomi koji odražavaju ili pojačavaju psihosocijalne krize mogu biti povezani sa transgeneracijskom ili intergeneracijskom traumom.

• Transgeneracijska trauma odnosi se na traumu koja se prenosi sa jedne generacije na drugu, najčešće sa roditelja na decu. Kada roditelji pate od PTSP-a povezanog sa individualnom traumom (npr. seksualno zlostavljanje, nasilje u porodici, zatočeništvo, ratno zarobljeništvo) ili kolektivnom traumom (npr. rat, rasizam, ropstvo, kolonizacija, nasilje), njihova deca imaju povećan rizik od toga da obole od PTSP-a i depresije. Ovaj proces se često naziva sekundarna traumatizacija [17].
  Primarna traumatizacija je snažno povezana sa ranim problemima u uspostavljanju bliskosti i predstavlja jedan od najvažnijih načina prenošenja traume. Uzrok leži u tome što rano uspostavljanje bliskosti u najvećoj meri zavisi od neverbalne komunikacije – tona glasa, izraza lica i govora tela – što sve može biti duboko narušeno kod osoba sa PTSP-om.
• Intergeneracijska trauma prevazilazi neposredni odnos roditelj–dete i može zahvatiti naredne generacije potomaka, ponekad i kroz tri do pet generacija. Velike društveno-kulturne traume, kao što su genocid, sistemski rasizam i rat, naročito su štetne kada utiču na biološke procese, kao što je metilacija DNK, čineći traumu prenosivom na buduće generacije [17],[18].

Prenošenje traume usko je povezan sa epigenetskim promenama DNK izazvanim traumom. Ove promene ne menjaju sam genetski kod, već način na koji se geni ispoljavaju. Ključni mehanizam je metilacija DNK, odnosno, vezivanje metilnih grupa za DNK molekul, najčešće u oblasti promotora. Ovaj proces često potiskuje transkripciju gena, što dovodi do funkcionalnih promena u ćelijskoj aktivnosti. Na taj način, epigenetske promene izazvane traumom utiču na ekspresiju gena, ali ne i na samu strukturu gena [17],[18],[19].

Ne dolazi kod svih traumatizovanih pojedinaca do razvoja PTSP-a. Samo oko 7,8% onih koji su bili izloženi traumi razvije ovaj poremećaj. Ova varijacija može se objasniti zaštitnim epigenetskim obrascima, psihološkom rezilijentnošću ili snažnim kapacitetom za oporavak. U takvim slučajevima, potomci traumatizovanih osoba mogu biti zaštićeni od razvoja psiholoških simptoma. Takođe, deca mogu naslediti rezilijentnost, što im omogućava da ne budu pogođena traumom roditelja ili predaka [17],[18].

Strategije suočavanja sa krizom

U lečenju traume i krize, od suštinskog je značaja pravovremeno prepoznati traumu i primeniti efikasne strategije za rešavanje psihosocijalnih kriza [20],[21].

Strategije su sledeće:

• Na individualnom nivou: prepoznavanje i prihvatanje problema, identifikovanje ličnih potreba, primena tehnika za smanjenje stresa, traženje pomoći kada je potrebno i fleksibilnost u suočavanju sa promenama u okviru adaptivne strategije suočavanja sa problemima
• Na porodičnom nivou: održavanje otvorene i iskrene komunikacije među članovima porodice, pružanje međusobne emocionalne podrške i stvaranje sigurnog prostora za izražavanje osećanja
• Na nivou zajednice: građenje mreža podrške unutar zajednice, deljenje osnovnih resursa za preživljavanje (kao što su hrana i sklonište), međusobno slušanje, emocionalno povezanje i pružanje podrške Liderstvo i uzori su važni: Lider koji je miran i saosećajan u kriznom trenutku (npr. učitelj, medicinska sestra ili osoba od autoriteta) može predstavljati model rezilijentnosti i pomoći drugima da ostanu pribrani.
• Na svim nivoima:
  • Kulturni ili religijski običaji/prakse – rituali, molitva ili okupljanja zajednice (pa čak i virtuelna) pružaju kontinuitet, smisao i utehu u nestabilnim vremenima.
  • Smisao za humor i pozitivan stav – korišćenje humora (npr. pričanje šala i viceva) pri suočavanju sa stresom izazvanim krizom može da pomogne u preoblikovanju teških situacija i očuvanju emocionalne ravnoteže.
  • Volonterizam i altruizam – pomaganje drugima u krizi, kao što je deljenje pomoći ili briga o komšijama, podstiče osećaj svrhe i pripadnosti, što jača rezilijentnost.
  • Traženje stručne pomoći za očuvanje mentalnog zdravlja – proaktivno traženje savetovanja ili terapije u trenucima kada osećamo da se teško nosimo sa nedaćama pokazuje rezilijentnost kroz prepoznavanje potrebe za pomoći i delovanje u tom pravcu.
  • Održavanje rutine i strukture – nastavak svakodnevnih rituala (kao što su vreme obroka, odlazak na treninge ili čitanje priča deci pred spavanje) pruža osećaj normalnosti tokom perioda haosa.
  • Pronalaženje smisla u nevolji – osobe koje su preživele traumu i koje dele svoja iskustva sa drugima kako bi ih inspirisali ili edukovali često tom prilikom ostvaruju i sopstveni lični rast i razvoj, te doživljavaju osećaj ispunjenosti životne svrhe i isceljenja.
  • Pronalaženje smisla u životu

Prema rečima Viktora E. Frankla:

„Kada više nismo u stanju da promenimo situaciju – izazvani smo da promenimo sebe.“ „Sve se može oduzeti čoveku osim jedne stvari: poslednje od ljudskih sloboda – da izabere svoj stav u bilo kojim okolnostima, da izabere svoj sopstveni put.“ [22].

Rezilijentnost i blagostanje

Kako bi ljudi mogli da se nose sa psihosocijalnim krizama i kako bi se sprečile trajne posledice traume, rezilijentnost i blagostanje treba da budu negovani kao bazične vrednosti. Uloga stručnjaka jeste da promovišu rezilijentnost i da pomažu u jačanju blagostanja kod pojedinaca i porodica koje se suočavaju sa psihosocijalnom krizom.

Rezilijentnost

Rezilijentnost je sposobnost da se osoba „povrati“ nakon suočavanja sa nedaćama. To je proces uspešnog prilagođavanja u situaciji kada smo izloženi nevoljama, traumi, tragediji, pretnji ili značajnim izvorima stresa – kao što su porodični i partnerski problemi, ozbiljni zdravstveni problemi, pritisci na radnom mestu ili finansijske poteškoće [23].

Kako je Konfučije mudro rekao:

„Naša najveća slava nije u tome da nikada ne padnemo, već da se svaki put kada padnemo, podignemo.“

Rezilijentna osoba može i dalje biti duboko pogođena traumom i iskusiti psihološke simptome kao što su depresija, hipervigilnost ili intruzivna sećanja. Ipak, rezilijentnost joj omogućava da nastavi da funkcioniše u ključnim aspektima života, uprkos bolnim i uznemirujućim iskustvima. Rezilijentnost takođe podrazumeva sposobnost da se u nevolji doživi lični rast i razvoj, te pronađe smisao u patnji. To je ona neuhvatljiva osobina koja nekim ljudima omogućava da, i kada ih trauma pogodi, iz nje izađu još jači.

Rezilijentnost nije fiksna crta ličnosti, već dinamičan proces koji se može naučiti. Ključni element rezilijentnosti je način sagledavanja situacije – sposobnost da se stresni događaji smeste u širi kontekst i da se prepozna njihova stvarna težina, ili pak njihova relativna beznačajnost [9]. Za rezilijentne pojedince, krize se ne doživljavaju kao nepremostive prepreke, već kao izazovi, prilike za učenje i lični razvoj.

U svojoj studiji, Sautvik i Čarni su identifikovali deset mehanizama suočavanja sa nedaćama – nazvanih faktorima rezilijentnosti – koji su se pokazali kao efikasni u prevazilaženju stresa i traume. To su: optimizam, suočavanje sa sopstvenim strahom, jasno definisane moralne vrednosti, vera i duhovnost, socijalna podrška, rezilijentni uzori, fizička spremnost, očuvana „spremnost“ mozga, kognitivna i emocionalna fleksibilnost, te osvešćeni doživljaj životnog smisla [9].

Za mnoge učesnike u ovoj studiji, ovi faktori nisu bili samo korisni, već i spasonosni. Zanimljivo je da je rezilijentnost postala cenjena osobina i izvan kliničkih i kriznih okolnosti. Na primer, tokom razgovora za posao, rukovodioci često pridaju veći značaj nivou rezilijentnosti kandidata nego nivou obrazovanja ili čak radnom iskustvu, jer rezilijentnost pouzdanije predviđa dugoročni uspeh. Ovo pravilo važi podjednako u različitim kontekstima – od onkoloških bolničkih odeljenja, preko Olimpijskih igara, pa sve do odbora u korporacijama [24].

Rezilijentnost i duhovnost

Rezilijentnost predstavlja sposobnost da se prilagodimo, „povratimo“ ili čak napredujemo uprkos izazovima, stresu i teškoćama. To je univerzalno ljudsko iskustvo – svako se tokom života suočava sa poteškoćama i na neki način na njih reaguje.

Na isti način, i duhovnost je univerzalno ljudsko iskustvo. U najširem smislu, duhovnost se može razumeti kao traganje za smislom, svrhom, nečim svetim ili nečim što prevazilazi nas same. Ona nudi širu perspektivu i obuhvatniji pogled na naše postojanje. Duhovnost se može izražavati u sekularnim ili religijskim okvirima, ali i na načine potpuno nepovezane sa religijom. Prema savremenoj psihologiji, duhovnost je prepoznata kao jedna od 24 pozitivne karakterne osobine zajedničke čovečanstvu – bez obzira na vremenski period, kulturu, naciju i sistem verovanja [25]. Brojne studije pokazuju da duhovnost doprinosi blagostanju, podstiče zdrave odnose i jača osećaj smisla u životu [26],[27].

Za autohtone narode, kao što su Maori na Novom Zelandu ili Aboridžini i narodi ostrva Toresovog moreuza u Australiji, duhovnost pruža okvir za razumevanje života, smrti i prirodnog sveta. Ona predstavlja izvor ukorenjenosti, nade i otpornosti u suočavanju s teškoćama [28],[29],[30].

Duhovna rezilijentnost se odnosi na sposobnost oslanjanja na unutrašnje vrednosti, kao što su uverenja, pozitivne osobine i vrednosti – uz istovremeno korišćenje spoljašnjih resursa kako bi se očuvao osećaj sopstvene ličnosti, smisla i svrhe prilikom suočavanja sa životnim izazovima i teškoćama [31]. Duhovna otpornost pomaže nam da obnovimo srce, um i duh, jačajući našu ljudskost iznutra, kroz verovanja oblikovana u teškim okolnostima, bez obzira na naše poreklo. Ona funkcioniše poput nevidljivog jedra koje nas održava stabilnim tokom mirnih i burnih perioda života i pomaže nam da povratimo ravnotežu kada posrnemo.

Duhovnost i rezilijentnost su međusobno povezane. Duhovnost deluje kao resurs koji pojedincima i porodicama omogućava da se nose s teškoćama, da očuvaju osećaj svrhe i smisla, i na taj način unaprede sposobnost da se suoče sa životnim izazovima i da očuvaju sopstveno blagostanje.

U svojoj suštini, duhovnost podstiče svesnost – ono što se opisuje kao „probuđena svesnost“ – stanje u kojem je čovek otvoren za signale i usmerenja koje život nudi, umesto da se fokusira isključivo na sopstvene želje ili svoje očajanje.

Ljudi se rađaju sa kapacitetom za duhovnost. Istraživanja u oblasti neuronauke ukazuju na ulogu „probuđenog mozga“, koji obuhvata regije mozga poput fronto-temporalnog područja (vezivanje), ventralnog sistema pažnje (duhovna orijentacija) i parijetalnog režnja (smanjenje osećaja izolovanosti i podsticanje povezanosti sa drugima i sa širim smislom života) [32]. Studije funkcionalne magnetne rezonance pokazuju da je aktivnost u ventralnom fronto-temporalnom (VFT) području povezana sa ličnom duhovnošću [32].

Duhovna praksa obuhvata altruizam, ljubav prema drugima, dobrotu, zahvalnost, nadu i potragu za smislom života. Ona je povezana sa većom debljinom korteksa u VFT regionu mozga. Konceptualizovana kao „probuđeni mozak“, duhovnost ispoljava neuroprotektivni efekat na moždane oblasti koje učestvuju u rezilijentnosti. Kao takva, duhovnost predstavlja osnovni zaštitni faktor protiv stresa, PTSP-a, depresije, suicidalnosti i zavisnosti [33].

Rezilijentnost porodice

Zdravo prilagođavanje na stres zavisi ne samo od pojedinaca, već i od resursa dostupnih kroz porodicu, prijatelje i različite organizacije, kao i od karakteristika određenih kultura, religija, zajednica, društava i vlada – koje i same mogu biti otpornije u manjoj ili većoj meri.

Glavni aspekti porodične rezilijentnosti jesu osobine i vrednosti njenih članova koje podstiču jedinstvo, saradnju, međusobnu empatiju i poštovanje. Porodična otpornost odražava sposobnost pozitivnog prilagođavanja kada se porodica suoči i sa očekivanim i sa neočekivanim životnim događajima ili faktorima stresa.

U strategije prilagođavanja spadaju:

• Upravljanje stresom
• Emocionalna regulacija
• Traženje podrške
• Zajednički ciljevi
• Međusobno poštovanje individualnih razlika i potreba
• Roditeljska otpornost
• Poštovanje kulture
• Transcendencija vrednosti i duhovnost: Pronalaženje duhovne snage kroz duboku povezanost sa prirodom, muzikom ili umetnošću. Posmatrajući sebe kao deo nečega većeg od sebe, članovi porodice šire sagledavaju krizu kroz koju prolaze, što može podstaći dublji osećaj svrhe u njihovim životima.
• Porodični sistemi uverenja koji daju smisao krizi i izazovima: Krize se posmatraju kao zajednički izazovi. Teškoće se doživljavaju kao savladive i kao smisleno iskustvo koje doprinosi rastu i transformaciji tokom životnog ciklusa porodice.
• Negovanje pozitivnog stava prema životu: Porodice neguju optimizam, utvrđuju svoje pozitivne osobine i potencijal tokom kriza i jačaju pouzdanje, kao i duh vere u sopstvenu sposobnost („Mi to možemo“). Fokusiraju energiju na to da najbolje iskoriste dostupne mogućnosti istovremeno prepoznajući ono što je izvan njihove kontrole.
• Fleksibilnost: Porodice sa prilagodljivom strukturom mogu da se menjaju u skladu sa svojim potrebama i izazovima sa kojima se suočavaju, što im omogućava da se nose sa promenama nastalim usled krize ili nedaća. Snažno vođstvo koje obezbeđuje sigurnost i izvesnu meru predvidivosti pomaže ranjivim članovima da se lakše nose sa promenama.
• Povezanost: Članovi porodice treba da znaju da mogu da se oslone jedni na druge u kriznim vremenima. Istovremeno, otpornost porodice jača kada članovi poštuju individualnost, razlike i granice jedni drugih. • Podrška iz socijalnih i ekonomskih resursa: Porodice se oslanjaju na mrežu rođaka, prijatelja, komšija i organizacija koje predstavljaju oslonac u teškim vremenima. Ova mreža pruža praktičnu pomoć, emocionalnu podršku i povezanost sa širom zajednicom. Otporne porodice prepoznaju kada im je potrebna pomoć i aktivno koriste dostupne resurse.
• Jasna i dosledna porodična komunikacija: Direktna, konkretna, dosledna i iskrena komunikacija pomaže članovima porodice da razumeju krizu, razmene osećanja i stavove i učestvuju u zajedničkom donošenju odluka o tome kako će porodica nastaviti dalje.
• Otvoreno izražavanje emocija: Porodice neguju međusobno poverenje, podstiču članove da podele širok spektar osećanja, pokazuju empatiju i međusobno pružaju utehu. Takođe neguju humor i pozitivne interakcije, koje mogu da pruže predah od stresa tokom stresnih perioda.
• Zajedničko rešavanje problema: Članovi porodice identifikuju izazove, razmatraju dostupne opcije i donose odluke zajedno. Mišljenja svih članova se poštuju i vrednuju, uz naglasak na realne ciljeve i konkretne korake. Porodice grade samopouzdanje kroz uspehe, uče iz neuspeha i razvijaju proaktivne veštine za suočavanje sa budućim izazovima [34],[35],[36],[37].

Rezilijentnost zajednice

Rezilijentnost neke zajednice odnosi se na njenu sposobnost da podnese, prilagodi se i oporavi od poremećaja u društvu, bilo da su izazvani prirodnim katastrofama, ekonomskim krizama ili drugim problemima. Ona obuhvata sposobnost zajednice da se pripremi, odgovori i „povrati“ nakon teškoća, na taj način naglašavajući kako fizičko tako i socijalno blagostanje zajednice. Rezilijentne zajednice mogu da ublaže štetu i ljudske gubitke nastale usled prirodnih katastrofa i drugih kriza.

Jačanjem svoje rezilijentnosti, zajednice postaju bolje pripremljene da se suoče sa dugoročnim izazovima poput klimatskih promena i ekonomske nestabilnosti. Inicijative koje podstiču otpornost podstiču saradnju, poverenje i osećaj zajedničke odgovornosti među stanovnicima. Takve zajednice su sposobnije da odgovore na potrebe svojih članova i da stvore zdraviju i dinamičniju sredinu.

Otpornost zajednice zavisi od kapaciteta društva, pojedinaca i porodica da opstanu, jer upravo oni moraju podržati zajednicu u ponovnom uspostavljanju ravnoteže tokom teškoća. Na isti način, samo snažna i otporna zajednica ima moć da povrati ravnotežu pojedinca, porodice i društva u celini. Izgradnja rezilijentnih zajednica zahteva razvoj u sledećim oblastima [38]:

• Uspostavljanje sigurne baze uz uvažavanje jednakosti i različitosti ljudi
• Podsticanje socijalnih kompetencija
• Jačanje odgovarajućih usluga koje odgovaraju potrebama ljudi
• Obezbeđivanje povezanosti među ljudima i organizacijama
• Promovisanje zdravog liderstva zasnovanog na moralnim vrednostima i odgovornosti prema potrebama zajednice
• Podrška kulturnoj koheziji i kulturnoj toleranciji
• Negovanje pozitivnih i moralnih vrednosti
• Rad na prevenciji sukoba i pripremljenosti na teškoće
• Snažna podrška porodičnim vrednostima, jačanje povezanosti, kao i negovanje ljubavi i brige za decu i njihovu bezbednost.

Posebno je značajno za starosedeoce (tzv. prve narode) da budu izrazito otporni. Na primer, na Novom Zelandu, kultura Maora stavlja akcenat na odnose među ljudima, kao i na veze sa predacima i prirodnim svetom, koje su utemeljene na vrednostima kao što su: whanaungatanga (srodstvo), manaakitanga (briga) i kaitiakitanga (domaćinsko staranje). Ovaj kolektivistički pogled na svet podstiče snažne veze u zajednici, duboku povezanost sa zemljom i široko shvatanje vremena koje povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost u donošenju odluka i kulturnim praksama, kao što su haka, tangihanga (sahrane) i očuvanje znanja predaka (mātauranga). Za razliku od individualističkih zapadnih kultura, kultura Maora stavlja zajednicu i kolektivno blagostanje iznad potreba pojedinca [28],[29].

Aboridžini i narodi ostrva Toresovog moreuza u Australiji suočili su se sa dubokim i trajnim teškoćama zbog istorijskih i kontinuiranih posledica kolonizacije, uključujući društvena, politička, ekonomska i kulturna ograničenja, kao i strukturni rasizam. Njihova rezilijentnost je duboko ukorenjena u kulturi, uz zaštitne faktore kao što su snažne veze sa zemljom, srodničke veze, duhovnost, kulturni rituali i prakse. Ovi elementi podstiču kolektivni identitet i samoopredeljenje, podržavajući kulturnu revitalizaciju i opšte blagostanje [30],[39].

Blagostanje i psihosocijalna kriza

Blagostanje predstavlja stanje napretka koje obuhvata različite aspekte života i ima ključnu ulogu u ukupnom zdravlju, sreći i uspehu.

Blagostanje se ogleda u proživljavanju pozitivnog i ispunjenog života. To nije samo odsustvo patnje, već i prisustvo pozitivnih iskustava, ispunjenosti i osećaja smisla. Blagostanje je snažno povezano i sa fizičkim i sa mentalnim zdravljem. Ona doprinosi većem životnom zadovoljstvu, jača otpornost i povećava sposobnost suočavanja sa stresom i krizama. Osim toga, podstiče produktivnost i uspešnost.

PERMA model [40] identifikuje pet osnovnih elemenata dobrobiti: pozitivne emocije, angažovanost, međuljudske odnose, ostvarivanje smisla i postignuće. Fokusiranje na ove oblasti podstiče ravnotežu i ispunjenost, čime se uvećavaju blagostanje i životno zadovoljstvo.

Primena principa PERMA modela podstiče lični rast i razvoj i unapređuje mentalno zdravlje, postavljajući temelje za trajnu sreću, smislen i ispunjen život.

Faktori koji utiču na blagostanje

• Lični faktori: samopoštovanje, delotvorne veštine u rešavanju životnih situacija i osećaj kontrole nad sopstvenim životom
• Socijalni faktori: snažni međuljudski odnosi, podržavajuća zajednica i osećaj pripadnosti
• Faktori sredine: bezbedno i zdravo okruženje sa pristupom resursima i mogućnostima za rast i razvoj
• Ekonomski faktori: finansijska stabilnost, sigurno zaposlenje i pravičan pristup resursima

Psihosocijalne krize mogu duboko da utiču na blagostanje pojedinaca i porodica. Jačanje rezilijentnosti na nivou pojedinca, porodice i društva predstavlja ključnu komponentu u unapređivanju sveukupnog blagostanja [41]. Blagostanje se može unaprediti putem sledećih načina:

• Davanje prednosti samonezi: bavljenje aktivnostima koje podstiču opuštanje, uživanje i smanjenje stresa
• Izgradnja čvrstih međuljudskih odnosa: negovanje veza sa porodicom, prijateljima i članovima zajednice
• Zahvalnost za ono što imamo i pozitivan stav: usredsređenost na pozitivne aspekte života i negovanje optimističnog pogleda na svet
• Učešće u smislenim aktivnostima: bavljenje poduhvatima koji pružaju radost, smisao i osećaj postignuća
• Traženje stručne pomoći kada je potrebna
• Učenje novih životnih veština
• Razumevanje prema sebi samom i drugima
• Prisutnost u sadašnjem trenutku
• Fokusiranje na vrline umesto na slabosti
• Podrška zajednici kroz altruizam

ZAKLJUČAK

Psihosocijalna kriza, kao posledica traume i nedaća, može biti ozbiljno stanje koje pogađa pojedince, porodice i zajednice. Praktikovanje rezilijentnosti, negovanje duhovnosti i jačanje blagostanja jesu dragocene strategije, ne samo za prevazilaženje psihosocijalne krize, već i za pripremu pojedinaca, porodica i zajednica za buduće izazove proizišle iz traume i nedaća.

Osnaživanje rezilijentnosti treba da bude jedan od ključnih ciljeva stručnjaka koji rade sa osobama suočenim sa različitim psihosocijalnim krizama. Podjednako je važno da stručnjaci prepoznaju ove krize i kao priliku za lični, porodični i društveni rast i razvoj.

CURRICULUM VITAE

Mila Goldner Vukov
Prof. Mila Goldner Vukov, PhD graduated from the Faculty of Medicine in Belgrade, where she also completed her specialization in neuropsychiatry. She obtained both her Master’s and Doctoral degrees in psychiatry. She is a member of the Royal Australian and New Zealand College of Psychiatrists. She has served as an Assistant Professor at the Faculty of Medicine in Belgrade and as a lecturer at universities in New Zealand and Australia. She is currently a Professor at the European Center for Peace and Development (ECPD). Her training covers family, group, and individual psychotherapy. She has published several books in the field of psychiatry and psychotherapy, as well as a considerable number of scientific papers. Her primary areas of interest include perinatal and transcultural psychiatry, transgenerational and intergenerational trauma, existential psychotherapy, resilience across different stages of life, and the prevention of mental health problems in women. She delivers lectures and workshops in different areas of psychiatry in Belgrade and the wider region.

Snežana Mijalković
Dr. Snežana Mijalković, MSc Med., ECP, is a psychiatry specialist. She has a master’s degree in medical sciences with a focus on psychotherapy and holds a European Certificate of Psychotherapy (ECP). She is a member of the Association of Systemic Therapists team. She was one of the founding members of the specialist multidisciplinary team Counseling Center for Psycho-Oncology in Belgrade (Clinical Center of Serbia, Clinic of Gynecology and Obstetrics, Belgrade, Serbia). She works with clinical teams to enhance communication skills, strengthen resilience, and support the prevention of burnout. She is a member of the European Association for Psychotherapy. From 2009 to 2010, she served as a member of the Board of Directors of the International Family Therapy Association.