Da li da ostanem ili da odem? Percepcija srpskih medicinskih radnika, iseljenika u Nemačkoj

Uvod: Različite pokretačke sile su kroz istoriju dovodile do prinudne ili dobrovoljne migracije zdravstvenih radnika.

Cilj: Cilj ove studije je da se steknu novi uvidi u rad stranih lekara sa Zapadnog Balkana zaposlenih u Nemačkoj.

Materijal i metode: Godine 2023, sprovedena je kvalitativna studija preseka kojom su analizirani: motivacija lekara za emigriranje iz matičnih zemalja, njihovo profesionalno napredovanje u Nemačkoj, nemački pravni sistem, i ukupno zadovoljstvo lekara.

Rezultati: Najvažniji rezultati studije ističu bolje plate lekara u inostranstvu i nedostatak mogućnosti za usavršavanje u njihovim matičnim zemljama kao glavne razloge za emigraciju. Lekari imigranti su pretežno bili zadovoljni profesionalnim napredovanjem u Nemačkoj, ali su bili manje zadovoljni nemačkim pravnim sistemom.

Zaključak: Zapošljavanje lekara sa Zapadnog Balkana može smanjiti preopterećenost nemačkog zdravstvenog sistema, nastalog usled značajnog nedostatka kvalifikovanog kadra. Sprovođenje istraživanja na većim uzorcima biće od ključnog značaja za razumevanje faktora zadovoljstva lekara migranata, što na kraju može omogućiti uspešnije zadržavanje medicinskog kadra.

UVOD

Migracije su složena i dugotrajna pojava koja je značajno uticala na razvoj nacija širom sveta. Stanovništvo mnogih zemalja, kao što su Sjedinjene Američke Države, Kanada i Australija, uglavnom čine migranti ili potomci migranata koji su se doselili u potrazi za boljim prilikama, sigurnošću ili novim početkom. Kroz istoriju su različite pokretačke sile uticale i na prinudne i na dobrovoljne migracije, kao što su ekonomske teškoće, politička nestabilnost, promene u životnoj sredini i želja za istraživanjem i sticanjem novih iskustava. Pored političkog i društvenog konstrukta ka liberalizaciji trgovine i tržišta rada u sektoru zdravstva i nege, demografske promene u smeru starenja stanovništva, zajedno sa epidemiološkim pomeranjem ka dvostrukom opterećenju i zaraznih i nezaraznih bolesti u nekim zemljama, povećavaju potrebu za zdravstvenom zaštitom i doprinose planiranju politika usmerenih na regulisanje nedostatka zdravstvenog kadra i uslova rada [1],[2],[3],[4],[5].

Ljudski kapital u zdravstvu u mnogim bogatim zemljama čine medicinski radnici koji su svoje obrazovanje stekli u inostranstvu. Na primer, on se kreće od 57,8% svih lekara u Izraelu, 42,1% u Norveškoj i 40,5% u Irskoj do 0,6% u Litvaniji [6]. U Nemačkoj i Sloveniji, popularnim destinacijama za zapošljavanje mnogih srpskih lekara i medicinskih sestara, ima 13,8% i 15,8% inostranih lekara i 9,6% i 5,5% stranih medicinskih sestara [6]. Bilateralni sporazumi o mobilnosti i migraciji zdravstvenih radnika privukli su pažnju brojnih aktera poslednjih decenija [7]. Međunarodno zapošljavanje medicinskih radnika je složeno pitanje sa mnogo uglova posmatranja. To može biti aspekt pružaoca usluga orijentisan na poboljšanje pružanja zdravstvenih usluga, te vladina strategija koja pomaže u smanjenju nezaposlenosti na lokalnom nivou, ali se takođe može posmatrati kao neuspeh rukovodstva da zadrži stručni kadar potreban za efikasan rad. Napravljeni su različiti bilateralni sporazumi kako bi se zadovoljili interesi svih strana, uz posebni akcenat na prava i dobrobit mobilnih imigrantskih zdravstvenih radnika. Takođe je važno prepoznati, istražiti i poboljšati prednosti kružnih migracija [8],[9].

Dok obrasci migracije radne snage utiču na zdravstvenu zaštitu u mnogim zemljama, oni takođe predstavljaju i potpuno nove aspekte za zdravstvene radnike koji odlučuju da li da ostanu ili odu. Razumevanje konteksta i trenutnih okolnosti zdravstvenih radnika migranata je od suštinskog značaja, jer pruža vredan uvid u promovisanje zapošljavanja i kulturnog, ekonomskog i socijalnog razvoja koji ispunjava njihova očekivanja [10]. Uzimanje u obzir iskustava radnika migranata može da pomogne u pronalaženju rešenja za negativne uticaje prekomerne migracije. Regrutovanje zdravstvenih radnika predstavlja izazov za mnoge pružaoce usluga koji nastoje da održe nivo usluga i da drže pod kontrolom tendencije u fluktuaciji zaposlenih [11]. Takođe je važno uvažiti percepcije i iskustva zdravstvenih radnika migranata kako bi kreatori politike postali svesni stepena u kojem aktivne mere mogu doprineti suzbijanju negativnih efekata migracije i mobilnosti u Evropskoj uniji ublažavanjem njihovih posledica i unošenjem promena [12].

Studija je sprovedena u cilju sticanja novih uvida u radne aktivnosti stranih lekara sa Zapadnog Balkana zaposlenih u Nemačkoj. Ciljevi studije su bili da se ispitaju motivi lekara za emigriranje iz svojih matičnih zemalja, njihov status profesionalnog razvoja u Nemačkoj, nemački pravni sistem i opšte zadovoljstvo lekara.

MATERIJALI I METODE

Ova kvalitativna studija preseka sprovedena je 2023. godine kako bi se analizirali motivi lekara za emigraciju iz svojih matičnih zemalja, njihovo profesionalno napredovanje u Nemačkoj, nemački pravni sistem i opšte zadovoljstvo lekara.

Ciljnu populaciju su činili lekari iz trećih zemalja Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Takođe, ciljnu grupu su morali da čine lekari koji su imali licencu za rad zaposleni u Nemačkoj. Ukupno, 41 od 150 licenciranih lekara kontaktiranih iz regiona Berlina i Saksonije je odgovorilo i popunilo anketu.

Instrumenti istraživanja su bili posebno osmišljen upitnik i detaljni intervjui. Upitnik se sastojao od 38 pitanja kreiranih na osnovu relevantne literature i postavljenih preko onlajn platforme Survio. Ovakvo istraživanje je bilo moguće zahvaljujući saradnji sa Berlinskom lekarskom komorom i Saksonskom lekarskom komorom. Druge savezne države, međutim, nisu pristale da učestvuju. Komore su pisale odgovarajućim lekarima i prosledila anketu. Istraživanje je sprovedeno anonimno i u skladu sa BDSG (nem. Bundesdatenschutzgesetz), odnosno Saveznim zakonom o zaštiti podataka.

Nakon obavljene ankete urađena su dva intervjua, jedan sa muškim lekarom a jedan sa doktorkom – oni su prihvatili poziv da daju detaljni intervju. Intervjui su pokazali i sličnosti i razlike. Oba intervjua su se bavila emigracijom iz Srbije u Nemačku, s tim što se prvi intervju bavio emigracijom i napuštanjem prethodnog posla dok se drugi fokusirao na emigraciju nakon medicinskog fakulteta. Oba intervjua su korišćena isključivo radi boljeg povezivanja sa rezultatima upitnika i kako bi se stekao uvid u probleme pojedinaca, izazove sa kojima se susreću i dobrobitima koje uživaju.

Podaci i informacije prikupljeni tokom studije su pažljivo analizirani primenom deskriptivnih statističkih metoda. Ove metode su omogućile detaljnu analizu obrazaca i karakteristika skupova podataka, razjašnjavajući fundamentalne trendove i složenosti povezane sa lekarima migrantima.

Rezultati su predstavljeni kao učestalost (procenti). Metod korišćen za testiranje statističkih hipoteza bio je Fišerov egzaktni test. Statističke hipoteze su analizirane na nivou značajnosti od 0,05. Statistička analiza podataka izvršena je putem softvera IBM SPSS Statistics 24 (IBM Corporation, Armonk, NI, USA).

REZULTATI

Sociodemografske karakteristike ispitanika

Tabela 1 pokazuje da je udeo ispitanika ženskog pola bio 56,1% (n = 23), dok su 43,9% ispitanika (n = 18) bili muškarci. Većina ispitanika su bili starosti 20-35 godina. Ispitanici su većinom bili ili u braku, n = 18 (43,9%), ili su bili samci, n =19 (46,3%). Ispitanici su bili poreklom iz Srbije, n = 19 (46,3%), Bosne i Hercegovine, n = 9 (22%), Crne Gore, n = 7 (17,1%), i Severne Makedonije, n = 6 (16,4%). Rezultati pokazuju da su neki lekari sa Zapadnog Balkana živeli u Nemačkoj 1–5 godina, n = 20 (48,8%), dok su drugi živeli u Nemačkoj 5–10 godina, n = 12 (29,3%), ili preko 10 godina, n = 7 (17,7%), jedan ispitanik, n = 1 (2,4%), rođen je u Nemačkoj, a drugi, n = 1 (2,4%), je živeo u Nemačkoj manje od godinu dana. Žene i muškarci u studiji se nisu značajno razlikovali (p > 0,05) prema starosnoj kategoriji, bračnom stanju, zemlji porekla ili trajanju boravka u Nemačkoj (Tabela 1).

Tabela 1. Sociodemografske karakteristike ispitanika

Motivi za emigriranje

U Tabeli 2 su prikazani motivi za emigriranje iz matične zemlje. Analiza pokazuje da je od 41 anketiranog lekara, 38 (92,7%) emigriralo iz svojih matičnih zemalja, a troje (7,3%) su ili rođeni u inostranstvu ili su bili na školovanju. Prema učestalosti najčešći razlozi za imigraciju u Nemačku uključivali su bolje plate za lekare u inostranstvu, n = 19 (19,6%), nedostatak mogućnosti za razvoj u matičnoj zemlji, n = 19 (19,6%), bolje mogućnosti za dalje usavršavanje i razvoj karijere u inostranstvu, n = 18 (18,6%), više socijalnih beneficija u Nemačkoj, n = 17 (19,6%), nedostatak perspektive u karijeri u matičnoj zemlji, n = 13 (13.4%). Po sopstvenom svedočenju, određeni broj, n = 5 (5,2%), nije mogao da navede poseban razlog. Deo ispitanika, n = 16 (34,8%), odlučio je da emigrira u Nemačku samostalno neposredno nakon završenih studija medicine, nešto manje anketiranih, n = 9 (19,6%), došlo je u Nemačku sa mužem/ženom i decom, neki, n = 7 (15,2%), su emigrirali sa roditeljima ili rođacima, neki, n = 6 (13%), su emigrirali uz pomoć agencije za zapošljavanje, dok je bilo onih, n = 5 (10,9%), koji su sami došli u Nemačku nakon završene srednje škole.

U vreme anketiranja, jedan broj ispitanika, n = 21 (51,2%), radio je u bolnicama, neki su, n = 10 (24,4%), radili u ambulantama, izvestan broj ispitanika, n = 4 (9,8%), bio je zaposlen u drugim tipovima stacionarnih ustanova, neki su, n = 2 (4,9%), radili u ustanovama za rehabilitaciju, dok je preostali ispitanik n = 1 (2,4%), bio zaposlen u domu za negu starih lica. Polovina ispitanika, n = 21 (51,2%), radila je na poziciji lekara 1–5 godina, određeni broj lekara, n = 11 (26,8%), radio je na datom radnom mestu već 5–10 godina, drugi su, n = 8 (19,5%), radili kao lekari duže od 10 godina, a preostali ispitanik, n = 1 (2.4%) radio je kao lekar između jednog meseca i godinu dana.

Uvid u prihode je pokazao da je određeni broj anketiranih lekara, n = 19 (46,3%), zarađivao više od 4.500 € mesečno, nešto manje od trećine njih, n = 13 (31.7%), zarađivalo je 3,500€–4,500€, dok je preostali broj, n = 9 (22%) zarađivao €2.500–€3.500 mesečno. Takođe, većina ispitanika, n = 26 (63,4%), odmah je našla posao lekara u Nemačkoj, dok ostali, n = 15 (36,6%), nisu odmah našli posao.

Tadašnje zadovoljstvo poslom ispitanika pokazalo je da je određeni broj ispitanika, n = 11 (26,8%), bio vrlo zadovoljan, izvestan broj ispitanika n = 26 (63,4%) izjavio je da je prilično zadovoljan, dok su ostali, n = 4 (9,8%), izjavili da su zadovoljni. Glavni razlozi za veliko zadovoljstvo bili su sledeći: posedovanje sopstvene lekarske prakse, dobra radna atmosfera i rukovodioci, kao i dobra struktura u bolnici. S druge strane, razlozi za nisko zadovoljstvo bili su sledeći: veća želja za radom na istraživačkom institutu, nedostatak specijalista i nedostatak ravnoteže između posla i privatnog života.

Tabela 2. Razlozi za preseljenje lekara u Nemačku

Kada su se prvobitno doselili u Nemačku, više od trećine ispitanika, n = 15 (36,3%), živelo je u sopstvenom stanu, neki, n = 8 (19,5%), živeli su sa rođacima odnosno familijom, drugi, n = 4 (9,8%), živeli su sa supružnikom i decom, dok su ostali ispitanici n = 2 (4,95%) živeli sa roditeljima.

Profesionalni status

Podaci u Tabeli 3 pokazuju da većina ispitanika, n = 34 (82,9%), nije imala privremeni posao tokom prvog boravka u Nemačkoj, dok su ostali, n = 7 (17,1%), imali privremeni posao. Takođe, većina lekara, n = 33 (80,5%), nije bila zaposlena na istom radnom mestu u vreme istraživanja kao kada su stigli u Nemačku, dok neki lekari, n = 8 (19,5%), nisu promenili posao. Nadalje, rezultati pokazuju da je više od polovine lekara, n = 23 (56,1%), menjalo posao dva ili tri puta, nešto više od trećine, n = 14 (34,1%), promenilo je posao jednom ili dva puta, a preostali ispitanici, n = 4 (9,8%), menjali su posao više od tri puta.

Tabela 3. Status zaposlenja i profesionalnog napredovanja u Nemačkoj

Za potvrdu statusa lekara u Nemačkoj i dobijanje dozvole za rad, uslov je često bila nostrifikacija diplome sa studija medicine (odnosno dobijanje tzv. Aprobacije – licence za obavljanje lekarske delatnosti), n = 36 (23,5%), završen kurs nemačkog jezika, n = 33 (21,6%), podnošenje zahteva za vizu, n = 32 (20,9%), položen test znanja, n = 27 (17,6%), završena dodatna obuka, n = 20 (13,1%). Kod nekih ispitanika, n = 13 (31,7%), proces je trajao do šest meseci, kod drugih, n = 17 (41,5%), trajao je do 12 meseci, neki ispitanici, n = 10 (24,4%), prošli su kroz proces koji je trajao 1–3 godine, dok je kod preostalog ispitanika, n = 1 (2,4%), bilo potrebno više od tri godine. Prema rezultatima, više od polovine ispitanika, n = 22 (53,7%), prošlo je kroz proces bez pomoći, ostali su, n = 14 (34,1%), imali pomoć rođaka, prijatelja i porodice, a neki su, n = 5 (12,2%), imali pomoć agencija za zapošljavanje u Nemačkoj.

Nemački pravni sistem

Studija se takođe bavi pitanjem da li se nemački pravni sistem dobro brine o ljudima ili se oni suočavaju sa poteškoćama. Tabela 4 pokazuje da je deo ispitanika, n = 9 (22%), bio zadovoljan nemačkim pravnim sistemom, da je većina, n = 29 (70,7%), bila prilično zadovoljna, dok su neki, n = 3 (7,3%), bili samo zadovoljni. Razlozi za poteškoće bili su prevelika birokratija ili nedostatak pomoći u pravnim pitanjima. Većina ispitanika, n = 28 (68,3%), izjavila je da nije naišla na pozitivnu diskriminaciju, a neki ispitanici, n = 13 (31,7%), su izjavili da su se susreli sa ovom vrstom diskriminacije, uključujući tu i brže dobijanje termina za operacije i termina u opštini, kao i dobijanje odobrenja od strane Nacionalnog udruženja lekara obaveznog zdravstvenog osiguranja. Pored toga, analiza je pokazala da se pozitivna diskriminacija (npr. afirmativne akcije prema imigrantima koje stimulišu njihovu integraciju uprkos razlikama koje mogu postojati) povremeno javljala u više slučajeva, n = 32 (78%), nego što se javljala često, n = 9 (22%). Rezultati takođe pokazuju da se određeni broj ispitanika, n = 19 (46,3%), suočio sa negativnom diskriminacijom (npr. diskriminacija usmerena na omalovažavanje i nanošenje štete pojedincu), za razliku od onih, n = 22 (53,7%), koji nisu doživeli negativnu diskriminaciju. Pored toga, oblici negativne diskriminacije uključivali su i favorizaciju nemačkih (domaćih) lekara za dalje usavršavanje, ili namerno ignorisanje od strane kolege u bolnici. Rezultati ciljne grupe takođe pokazuju da se negativna diskriminacija dešavala povremeno u više od polovine slučajeva, n = 23 (56,1% %), dok su drugi, n = 18 (43,9% %), smatrali da se dešavala često.

Tabela 4. Rezultati o nemačkom pravnom sistemu

Rezultati studije predstavljeni u Tabeli 4 takođe pokazuju prilike u karijeri dostupne lekarima u Nemačkoj. Rezultati pokazuju da je jedan broj ispitanika, n = 24 (58,5%), smatrao da imaju dobre prilike za karijeru u Nemačkoj, određeni broj ispitanika, n = 14 (34,1%), izjavio je da ne zna, dok su drugi, n = 3 (7,3%), smatrali da nemaju perspektivu za karijeru (Tabela 4).

Stepen zadovoljstva

Skoro četvrtina ispitanika, n = 10 (24,4%), izjavila je da je veoma zadovoljna, dok je većina, n = 31 (75,6%), izrazila prilično zadovoljstvo svojim životom u Nemačkoj (Tabela 5). Glavni razlozi za ovo zadovoljstvo bili su sledeći: socijalna sigurnost u Nemačkoj, dobra perspektiva za karijeru, kao i visok nivo bezbednosti u Nemačkoj. S druge strane, neke stvari su se pokazale kao smetnja potpunom zadovoljstvu, kao što su visoki troškovi života, odvojenost od porodice i prijatelja u matičnoj zemlji, preterana birokratija.

Tabela 5. Stepen zadovoljstva ispitanika u Nemačkoj

Interesantni su bili i rezultati koji su se odnosili na pitanje da li ispitanici mogu da zamisle da trajno žive u Nemačkoj. Jedan broj ispitanika, n = 18 (43,9%), izjavio je da ne zna, skoro trećina, n = 13 (31,7%), potvrdila je da želi da ostane u Nemačkoj za stalno, dok su drugi, n = 10 (24,4%), izjavili da ne žele da žive u Nemačkoj zauvek. Motivi za odluku o životu u Nemačkoj bili su: socijalna sigurnost, bolja perspektiva za karijeru i uređen život. Međutim, ovo se nije odnosilo na sve ispitanike, jer se takođe moglo desiti da dođe do odluke o potpunom povratku u slučaju da se ispitanici nisu osećali prijatno na poslu. Pored toga, naša analiza pokazuje da jedan broj ispitanika, n = 21 (51,2%), nije razmišljao o povratku u matičnu zemlju, dok su drugi, n = 20 (48,8%), razmišljali o tome. Razlozi za povratak u domovinu koje su ispitanici naveli su: društveni milje, različite navike, razdvojenost od porodice i prijatelja (privatni razlozi), kao i manje birokratije u sopstvenoj zemlji. Analize dalje pokazuju da većina ispitanika, n = 25 (61%), nije razmišljala o emigriranju iz Nemačke u druge zemlje, dok je više od trećine, n = 16 (39%), razmišljalo o preseljenju u zemlje poput SAD, Austrije, Švajcarske i skandinavskih zemalja. Navedeni razlozi su: više beneficija za lekare, npr. kraća udaljenost od matične zemlje (Austrija), bolje centrirane strukture zaštite i, u nekim slučajevima, bolje plate. Rezultati pokazuju da je, generalno gledano, većina lekara bila zadovoljna životom u Nemačkoj, navodeći postojanje dobre perspektive za karijeru, kao i dostupnost kvalitetne obuke.

Intervjui

Osim upitnika, obavljena su i dva intervjua koja su pokazala dve različite karakteristike. Prvi intervju je bio sa osobom koja je napustila posao u matičnoj zemlji da bi emigrirala u Nemačku i tamo radila, dok je drugi intervju bio sa zdravstvenim radnikom koji je u Nemačku došao nakon završenih studija medicine.

Oba intervjua su otkrila poteškoće koje su se javile i duge vremenske periode koji su protekli pre nego što su ispitanici uspeli da okončaju proces dobijanja boravišne dozvole i proceduru priznavanja diplome. Prvi intervju je jasno pokazao da je ispitanica odluku o emigriranju u Nemačku smatrala pozitivnom. Sagovornica je napustila svoju domovinu, Srbiju, zbog nepovoljne društvene, političke i ekonomske situacije, u potrazi za boljim uslovima za sebe i svoju porodicu. Nasuprot tome, Nemačka je pružala široku perspektivu za karijeru, finansijski prosperitet i stabilnu političku situaciju. Međutim, ovaj intervju je takođe otkrio veće poteškoće u Nemačkoj u pogledu ravnoteže između posla i privatnog života i birokratije. Drugi intervju je takođe bio o pozitivnom iskustvu emigracije iz Srbije u Nemačku. Sagovornik je došao direktno u Nemačku nakon što je završio studije medicine uz pomoć agencije koja dovodi kvalifikovano osoblje u Nemačku. Agencija je mogla da mu garantuje posao, mesto za boravak i pomoć u prevođenju i overi dokumenata. Razlozi za emigraciju su bili loša obuka lekara nakon diplomiranja u Srbiji, kao i nemogućnost slobodnog izbora specijalizacije. Ovaj sagovornik se, međutim, susreo i sa negativnom diskriminacijom, iako je to dobro podneo i doživeo je više kao motivaciju da se još više potrudi. Istakao je i stabilnost Nemačke, kao i dobru perspektivu za karijeru, ali je preteranu birokratiju shvatio kao nedostatak. Sagovornik je naveo da mu je cilj bio da završi specijalizaciju u Berlinu i otvori sopstvenu dermatološku praksu.

DISKUSIJA

Analiza anketa pokazuje jasne motive za iseljavanje iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Makedonije, uključujući finansijske aspekte, nedostatak mogućnosti za profesionalni razvoj u zemlji porekla, te bolju perspektivu za dalje usavršavanje i karijeru u inostranstvu. Ovi nalazi potvrđuju savremena saznanja o razlozima migracija [13],[14],[15]. Sveobuhvatan pregled faktora koji utiču na migraciju u i iz Ujedinjenog Kraljevstva otkriva da je odluka lekara da migriraju složena i da zahteva pažljivo razmatranje različitih faktora pritiska i privlačenja koji deluju na makro, mezo i mikro nivoima [13].

U našem istraživanju, većina ispitanika je u Nemačku došla sa svojim partnerom, odnosno sa suprugom i decom, ili su došli kod porodice/rodbine. Ponovno okupljanje porodice ili porodične vrednosti i okolnosti često su od značaja za migracionu politiku [14], bilo kao prepreka [15] ili kao podsticajni faktor za emigraciju [14]. Na naše ispitanike uticale su i bolje mogućnosti obrazovanja za decu i bolja perspektiva u karijeri životnih partnera. Sve veći broj dokaza sugeriše da su obrazovne mogućnosti bile i ostale značajni aspekt kod migracije zdravstvenih radnika širom sveta [16],[17],[18]. Većina naših ispitanika nije imala privremeni posao na početku svog boravka u Nemačkoj i menjala je radna mesta 2-3 puta od svog dolaska, što možda nije neuobičajeno za medicinsko osoblje u ranim fazama karijere.

Polovina ispitanika je veći deo procesa prijavljivanja završila bez ičije pomoći, dok je jedna trećina dobila pomoć rođaka, a samo mali broj je tražio pomoć agencije. Ovo ukazuje na to da je poverenje ključni element u regulisanju migracionih tokova. Prijavljivanje je obuhvatalo niz koraka, kao što su priznavanje kvalifikacija, pohađanje kurseva jezika, regulisanje statusa vize, dodatna obuka ili dobijanje boravišne dozvole. Da bi osoba mogla da obavlja praksu kao strani lekar u Nemačkoj, mora da bude ispunjen niz kriterijuma, uključujući licencu za bavljenje medicinom (odnosno priznavanje diplome sa studija medicinske), specijalistički test jezika, kao i vizu, poznatu kao plava karta. U nekim slučajevima morala je i da se završi dodatna obuka. Zbog birokratije i drugih faktora, proces traje i do 12 meseci, što možda i nije predugo u poređenju sa kašnjenjem u procesu dobijanja radne dozvole u Sjedinjenim Državama.

Naši podaci su takođe pokazali da je većina ispitanika lekara radila u ustanovama stacionarnog tipa, kao što su bolnice, na šta je možda uticala potražnja za uslugama, bolje plate, kao i pravni instrumenti koji podržavaju kliničke specijalnosti [19],[20],[21]. Finansijski aspekt je pokazao da se radilo o ljudima sa visokim zaradama na putu ka vrhuncu karijere.

Ispitanici su izrazili da ih je nemački pravni sistem dobro uslužio i nisu iskusili nikakvu značajnu negativnu diskriminaciju, ali je takođe bilo malo pozitivne diskriminacije. Mogućnost da se angažuju strani lekari ili da se privuče interesovanje ogleda se u nekim pravnim aspektima. Od 1. januara 2016. godine, propis „Vestbalkanordnung“ § 26 stav 2 Pravilnika o zapošljavanju predviđa da državljani Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije mogu dobiti odobrenje uz proveru prioriteta za bilo koju vrstu zaposlenja [22]. To znači da i nekvalifikovani kadar može da podnese zahtev za radnu vizu i da živi u Nemačkoj. Kvalifikovani radnici lakše dolaze u Nemačku, jer su oni najtraženiji.

Opšta slika ukazuje na zadovoljstvo preseljenjem u Nemačku. Takođe je jasno da su potrebna značajna poboljšanja u domenu birokratije. Kada su u pitanju sagovornici u intervjuima, zanimljivo je napomenuti da su oboje morali da prevaziđu brojne birokratske prepreke da bi se bavili medicinom u Nemačkoj. Oboje su takođe emigrirali u Nemačku iz sličnih razloga: u matičnoj zemlji nije bilo mogućnosti za profesionalni razvoj, ali su u inostranstvu videli bolje prilike za dalje usavršavanje i bolju perspektivu u karijeri, kao i veće plate nego u matičnoj zemlji. Oboje intervjuisanih ispitanika su bili u Nemačkoj 5–10 godina i stvorili su za sebe stabilno okruženje. Oboje su imali identične probleme sa imigracionim vlastima [23], uključujući vreme čekanja, odsustvo podrške i nedostatak odgovarajuće strukture. Ipak, ispitanici su bili zadovoljni trenutnim životom i izjavili da ne planiraju da napuštaju Nemačku, ali da se nadaju i promeni i poboljšanju životnih prilika.

Fluktuacija u zdravstvenim strukama u Nemačkoj je sve veća, a zapošljavaju se strani asistenti, lekari i medicinsko osoblje. Treba, dakle, naglasiti da je stranim državljanima sve primamljivije da grade karijeru u Nemačkoj. Raznovrsnost mogućnosti se takođe povećava iz godine u godinu, a samim tim raste i interesovanje u inostranstvu. Konačno, može se reći da se očekuje da će imigracija lekara iz inostranstva rasti svake godine. Tada će se javiti potreba da se obezbedi bolja ravnoteža između posla i privatnog života, poboljšana birokratska podrška i usmeravan proces.

Zapošljavanje lekara sa Zapadnog Balkana može da ublaži teret nemačkog zdravstvenog sistema izazvanog velikim nedostatkom kvalifikovane radne snage. Istraživanja su pokazala da više od 60% lekara razmatra da u potpunosti napusti rad u zdravstvenoj zaštiti pacijenata [24]. Nemačka ima ukupno 84,6 miliona stanovnika, od čega 42,8 miliona žena i 41,7 miliona muškaraca (podaci iz 2023. godine) [25]. Od 84,6 miliona stanovnika, oko 73,6 miliona ljudi je pokriveno obaveznim zdravstvenim osiguranjem, oko 8,7 miliona je privatno osigurano, a preostala dva miliona ljudi su ili primaoci socijalne pomoći, pripadnici policije i oružanih snaga ili neosigurani [26]. Demografska promena koja postepeno postaje karakteristična za Nemačku je od velikog značaja. Podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku pokazuju da je značajno povećan udeo stanovništva starijeg od 55 godina, dok se broj radno sposobnih osoba starijih od 18 godina smanjuje [27]. Podaci ukazuju i na nizak natalitet koji je doveo i nastaviće da dovodi do demografskih promena. U poređenju sa 1950. godinom, očekivano trajanje života je danas znatno duže: za žene je 83,9 godina, a za muškarce 79,2 godine. U Nemačkoj se očekuje konstantno produžavanje očekivanog trajanja života, a prema prognozi Saveznog zavoda za statistiku, ono će se do 2070. godine produžiti za oko 5 godina [27].

Uprkos dostupnosti postojećih podataka, neophodna su buduća istraživanja, koja uključuju veće uzorke i imigrante iz šireg spektra zemalja. Ovo će nam pomoći da bolje razumemo razloge migracije lekara, izazove sa kojima se migranti susreću i faktore koji utiču na njihovu odluku da ostanu u Nemačkoj ili se vrate u svoje matične zemlje. Sprovođenje ovog istraživanja će biti od ključnog značaja za povećanje zadovoljstva lekara migranata, što će na kraju doprineti boljoj stopi zadržavanja u medicinskog kadra.

ZAKLJUČAK

Većina ljudi koji su se doselili u Nemačku su zadovoljni svojom odlukom. Međutim, postoji jasna potreba za značajnim poboljšanjima, kao što je uklanjanje birokratskih prepreka. Angažovanje lekara sa Zapadnog Balkana može pomoći u smanjenju opterećenja nemačkog zdravstvenog sistema, koji se suočava sa velikim nedostatkom kvalifikovanog kadra. S obzirom na tekući nedostatak kvalifikovanih zdravstvenih radnika u Nemačkoj i demografski razvoj zemlje, ciljano zapošljavanje stranih medicinskih stručnjaka putem bilateralnih sporazuma postaje sve relevantnije. Budući sporazumi bi mogli da pomognu da se smanje administrativne prepreke, da olakšaju priznavanje stručnih kvalifikacija, i da poboljšaju integraciju stranih stručnjaka. Ojačana međunarodna saradnja, posebno sa zemljama Zapadnog Balkana i drugim regionima sa viškom medicinskog kadra, predstavlja stratešku meru za osiguranje dugoročne stabilnosti pružanja zdravstvene zaštite u Njemačkoj uz uspostavljanje održivih mehanizama migracije.